Imam mlađu sestru Viktoriju, koja je bila moj najveći protivnik, ako se može tako reći, još od detinjstva. Vika je uvek želela da dobije sve odmah. U poređenju sa mnom, nije volela da deli. Koristiti tuđe – naravno, a deliti ili bar stvarati svoje – nikako. Kada smo obe dobile bombone, svoju je odmah pojeo, a onda bi rekla mami da me natera da podelim sa njom. Morala sam da delim. U detinjstvu su to bile bombone, a zatim su u igru ušli slušalice, plejere, diskovi, odeća, nakit, torbice i tako dalje. Zbog toga sam mrzela sestru. Nikada nisam uzimala ništa iz njenih stvari, a ona je koristila moje više nego ja. Vremenom smo porasle.
Postepeno su umesto bižuterije došle skupe dekoracije, a sestra nije promenila svoj karakter. Roditelji su uvek govorili da je Vika moja sestra i da sam jednostavno dužna da delim sa njom. Nikada nije bilo nikakvih zamerki prema njoj. Nekako su svi zahtevi stavljeni na mene. Na trećoj godini fakulteta našla sam posao, a dve godine kasnije kupila stan na kredit. Sada sam u hipotekarnom ropstvu, ali znam da se više neću morati plašiti da će, ako se neki predmet u stanu ne svidi gazdi, ponovo morati da tražim stan po raznim iznajmljenim kućama. Posle kupovine stana, roditelji su s njihovim stalnim zahtevima da pomognem sestri malo odustali, jer su već shvatili koliko mi je teško sa hipotekom.
Ali sestra nije odustajala. Tražila je od roditelja stan, a sama nije želela da se potrudim. Naravno, bilo joj je lakše da traži od nekog nego da zaradi za to sama. Tada je mama prvi put pokazala sestri njeno mesto. Uvek je dobijala ono što je želela, a sada je mama stavila ruke na bokove: – Hoćeš stan? Radi, zarađuj, kupi ga. Ako ne želiš da radiš, nađi muža sa sopstvenim stanom. Mi ti nećemo pomagati sa stanom, a ni tebi ne planiramo. Nama bi pomoć bila dobrodošla. Ove mamine reči bile su kao balzam za dušu. Konačno je mama rekla ono što je trebalo da kaže već davno. Već drugu godinu živim u svom stanu i uživam u životu. U životu imam sve što mi treba, nemam se na šta žaliti.
Nedavno se dogodio incident zbog kojeg još uvek ne mogu da oprostim sestri. Trebalo je da odem u drugi grad zbog posla. Kod mene kod kuće su ostali pas i biljke, pa sam ostavila ključ kod mame da nahrani mačku i zalije biljke. Vratila sam se posle mesec dana. Sve je bilo u redu, ali primetila sam da su mi često nestajali sitni predmeti kao što su narukvice, ruževi i slično. Mislila sam da ih sama možda negde ostavim, a onda bih se čudila gde su nestali. Tek kasnije sam shvatila da stvar nije bila baš u meni.
Jednog dana sam obolela i ostala kod kuće. Ležala sam mirno na sofi, a onda je zazvonio domofon. Niko mi nije dolazio, pa nisam bila spremna da otvorim. Zazvonilo je još nekoliko puta, a onda su počeli da zvone na vrata. Ni vrata nisam otvorila.
Ustala sam i otišla do kuhinje. Zbog tih zvonjenja nisam mogla da spavam, pa sam odlučila da sebi skuvam čaj. Uzela sam šolju i lenjo se uputila nazad – da nastavim da gledam seriju u krevetu. Tada sam čula – neko je kopao ključevima na vratima. Zastala sam na mestu. Strah me oblio od glave do pete.
Vrata su se otvorila. Stajala sam u vratima kuhinje. To nije bila mama, već Vika. Smireno je skinula cipele, otvorila moju kuhinjsku fioku i počela uporno nešto da traži. Vika me nije primetila jer sam stajala iza zida, bila sam praktično nevidljiva. Od iznenađenja sam samo stajala na mestu i posmatrala šta se dešava.
Potom Vika je otišla ka mojoj spavaćoj sobi i usput je videla mene. Prvo je stajala u krug, a potom je počela nešto da maše, obula svoje patike i otišla. Došla sam sebi i pozvala mamu. Ona je rekla da je došlo do nesporazuma, jer mojih ključeva niko osim nje nije imao. Ali bar mi je mama obećala da će popričati sa Vikom. Moja sestra je kasnije objasnila. Ispostavilo se da je ova pametnica napravila kopije mojih ključeva dok je dolazila sa mamom u moj stan, dok me nije bilo.
Pošto je Vika smatrala da imam sve, a da se bahato ne delim, odlučila je da sama sve uradi – uzimajući sitnice svaki put kad je izlazila iz mog stana. Naravno, imam toga napretek, ne bih ni primetila. Mama moli da oprostim Viki, jer po njenom mišljenju sestra nije učinila neki veliki zločin. Ja nisam raspoložena da je oprostim. Da je bila moja volja, ja bih je čak prijavila policiji.
