Zovem ih jednom nedeljno i posećujem jednom ili dva puta godišnje. Nemam rođene sestre i braću. Prijatelja i prijateljica takođe nemam. Radim, a onda odmah idem kući. Tako sam provela mnogo godina.
I takav život me sasvim zadovoljavao. Nikada nikoga nisam volela, ni decu nikada nisam volela. Tako sam živela: kuća-posao. Jednom sam odlučila da operem frižider, odledila ga. U zamrzivaču je bilo mnogo starih polugotovih proizvoda: pelmeni, kotleti, palačinke. Kupila sam ih, ali nisam pojela. Odlučila sam da sve to bacim. Spakovala sam u kutiju i krenula da bacim smeće. Na putu sam srela jednog dečaka. Živeo je dva sprata iznad mene, ali u kojoj tačnoj stanu nisam znala. Dečak je imao oko sedam-osam godina.
Videla sam ga nekoliko puta, išao je sa svojom majkom. Pozdravili smo se, a ja sam otišla do kante za smeće. Tada me je dečak upitao: „Mogu li da uzmem ovo?“ i gledao u moju kutiju. Rekla sam mu da tamo nema baš svežih proizvoda, a on me je tako tužno pogledao i opet bojažljivo upitao: „Mogu li ipak da uzmem?“ Dozvolila sam mu. Dečak je pažljivo sve uzeo, a ja sam samo stajala i gledala. Onda sam ga pitala za majku. Dečak je rekao da mu je majka jako bolesna, a i mlađa sestrica takođe. Majka čak ni iz kreveta ne ustaje.
Dečak mi je zahvalio i otišao, pažljivo držeći hranu koju sam malopre bacila. I ja sam otišla kući. Počela sam da spremam večeru, ali misli nisu davale mira: nikako nisam mogla da zaboravim tog dečaka. Nikada nisam bila naročito dobra niti sam ikome pomagala. A tada nisam izdržala, otvorila sam vrata frižidera i počela da pakujem hranu: kobasicu, luk, sir, mleko, krompir, meso, kekse.
Počela sam da se penjem uz stepenice i tada sam shvatila da ne znam gde da idem, jer nisam znala broj stana. Stajala sam nekoliko minuta neodlučno. Onda sam nasumično pozvonila na vrata. Odmah sam imala sreće: vrata je otvorio upravo taj dečak
. Zamolila sam ga da me pusti u stan. Dečak je dozvolio da uđem. U stanu je bilo čisto, ali sve je bilo vrlo siromašno i staro. Na krevetu je ležala mlada žena, a pored nje je na krevetu ležala mala devojčica. Shvatila sam da su i mlada žena i devojčica jako bolesne. Nahranila sam ih i pozvala hitnu pomoć. Lekar je došao, pregledao ih i prepisao lekove. Otišla sam u apoteku i sve kupila. Za malu devojčicu sam kupila dečiju hranu i jednog malog plišanog medu.
Prespavala sam kod Olene. Tako se zvala mlada žena. Ona je iz Podolska, ali kad joj je otac tragično nastradao, a majka počela da pije, nju je baka uzela kod sebe u Moskvu. Baka je bila veoma stroga i nikada nije razmazila Oljenu. Posle je baka umrla, a Olena je ostala potpuno sama.
Majka joj je umrla još pre bake: sagorela je od alkohola. Olena je radila kao prodavačica u prodavnici i živela mirno. Onda je upoznala Sašu, zaljubila se u njega.
Maštala je o tome da će se venčati i biti jako srećni. Ali Saša joj je napravio dete i napustio je. Tako je Olena sa 19 godina postala samohrana majka. Ostavljala je Jegorka samog i čistila ulaze. Kad je Jegor malo porastao, Olena se vratila na posao u prodavnicu u kojoj je ranije radila. U početku je sve bilo u redu. A onda ju je gazda prodavnice silovao. Posle silovanja, Olena je zatrudnela. Kada je vlasnik prodavnice to saznao, izbacio je Oljenu na ulicu. Nakon rođenja ćerke, Olena se snalazila sa povremenim poslovima.
Jedva je sastavljala kraj s krajem. Ali nije ostavljala decu i nije pila alkohol. Olena mi se zahvalila i rekla da, kad ozdravi, da će čistiti kod mene u stanu i vratiti mi sve novce.
Rekla sam joj da to ne treba da radi. Te noći sam jako loše spavala. Stalno sam razmišljala: zašto živim? Zašto tako živim? Malo brinem o svojim roditeljima, nikoga ne volim, zarađujem novac, a nemam na koga da ga trošim. Posle par dana, Jegor mi je doneo tanjir pun vrućih palačinki. Te tople i vrlo ukusne palačinke su istopile led u mojoj duši.
Uzela sam slobodan dan na poslu i otišla u tržni centar. Tamo sam kupila mnogo odeće za Jegorka i njegovu malu sestru. Shvatila sam da je raditi dobro delo tako prijatno i divno kad te neko čeka i kad si potreban drugima.
Prošle su dve nedelje. Za to vreme smo se jako sprijateljili sa Olenom i njenom decom. Sada sa posla jednostavno trčim kući: jer me čekaju ljudi kojima sam toliko potrebna. Bilo mi je veoma prijatno kada me je tokom šetnje Jegor zagrlio i rekao: “Kako ste Vi lepa i dobra, tetka Katja!” Shvatila sam da sam ranije živela pogrešno. Ali sada, moj život je dobio smisao. A da li vaš život ima smisao? Zašto vi živite?
