Kada je sestra pozvala na svoje venčanje, mama je odmah rekla da ne moramo ni ići, jer joj je muž siromašan.
Mladenci su se venčali i odveli nas na proplanak pored jezera. Mlada je bila u jednostavnoj beloj haljini, na glavi joj je bio venac od svežeg cveća, a u ruci umesto raskošnog bidermajera – poljske bele rade, koje joj je mladoženja poklonio. Pomislila sam da on samo štedi novac na njoj.
Drugi dan su slavili kod mladoženje kod kuće. Mala jednosobna garsonjera, sto, stari kauč, na brzinu napravljena klupa za goste. Sve je delovalo jako siromašno. Mislila sam – gotovo, ovde moja sestra neće dugo živeti.
A onda, posle godinu i po dana, otišli smo kod nje u goste s celom porodicom…
Kada smo moja rođena sestra i ja bile još sasvim male, često smo se igrale nevesta: stavile bismo til na glavu i zamišljale kako nam dolaze izmišljeni prosci, prose nas i mi priređujemo raskošno venčanje sa mnogo gostiju.
Naravno, moj mladoženja je uvek morao biti najbolji i najvažniji – ipak sam ja starija sestra. Ponekad bi se sestra zbog toga ljutila na mene, a ja sam se samo smejala.
Prošlo je mnogo godina. Sestra je još studirala na koledžu kada sam se ja zaista udala. Moje venčanje bilo je luksuzno: restoran, limuzina, prelepa i veoma skupa venčanica.
Ne mogu reći da je moj muž bio princ, ali svakako nije bio siromašan: imao je sopstveni biznis, stan i dobar automobil – i to sve što je sam zaradio pre svoje tridesete godine. A meni je tada bilo 22, svega osam godina razlike.
Posao mog muža je povezan sa auto-reparacijom, imao je svoj auto-servis. Naravno, to nije najprestižniji posao, jer tu ima mnogo posla, a ja se u to uopšte ne razumem, ali ipak – on je kralj.
Pokušala sam da upoznam sestru sa jednim od muževljevih prijatelja, njegovim zaposlenim, ali ona je nekako čudno reagovala: „Ah, da, kao u detinjstvu – tebi kralj, a meni njegov podanik!“ Iskreno, jednostavno joj se nije svideo, rekla je da joj je dosadan i da joj nije zanimljiv uopšte.
Muž me veoma poštuje: često mi kupuje moje omiljene crvene ruže, poklanja mi nakit, zlatne minđuše i narukvice, ali najveći deo vremena provodi na poslu. Rodila sam ćerku, ostala kod kuće, a ni ne moram da radim jer imamo dovoljno novca. Ali, dosada me ne napušta.
Moje dve bliske prijateljice su se udale i odselile, a sa sestrom sam se sve manje viđala. Jednom smo se posvađale, sada smo se pomirile, ali one iskrenosti između nas više nema. Rekla mi je da sam se promenila, da sam se uzoholila zbog bogatstva, postala prepotentna, i zato nismo komunicirale; ja sam mislila da mi jednostavno zavidi.
Pomirilo nas je njeno venčanje. Mama se žalila da joj je muž bezperspektivan – kuvar u restoranu, odrastao u sirotištu, siroče, dobro bar da mu je država dodelila stan. Kada nas je sestra pozvala na venčanje, ponovo smo počele da se viđamo. Pripreme su bile čudne, bez haosa i trčanja.
Mladenci su se venčali i odveli nas na proplanak pored jezera. Mlada je bila u jednostavnoj haljini, na glavi joj je bio venac od svežeg cveća, a u ruci umesto raskošnog bidermajera – poljske bele rade, koje joj je mladoženja poklonio. Mislila sam da samo štedi novac na njoj, ali ona je bila presrećna zbog takvog buketa, dok na moje ruže nije ni obratila pažnju.
Mladoženja moje sestre je veoma zgodan i mlad, vrlo energičan i duhovit. Ispostavilo se da je sve što je bilo na stolu on sam pripremio zajedno sa kolegama iz restorana. Da, hrana je bila ukusna, ali izbor mesta me iznenadio – jednostavnost, bez luksuza, umesto žive muzike – mala zvučna kutija. Ali svi su se veselili.
Drugi dan su slavili kod mladoženje kod kuće. Mala jednosobna garsonjera, sto, stari kauč, na brzinu napravljena klupa za goste. Sve je delovalo jako siromašno, nimalo kraljevski. Mislila sam – gotovo, ovde moja sestra neće dugo živeti.
Ali oni već žive godinu i po u tom siromaštvu i srećni su. Neverovatno mi je. Skoro ništa novo nisu kupili: isti onaj kauč, soba skoro prazna, mali ormar, komoda i sto sa računarom. Tek su skoro kupili polovnu kuhinju.
Ali su presrećni! Stalno su sa prijateljima, izlaze zajedno, provode vreme kao par. Za sada nemaju decu, tek planiraju.
Ako ću iskreno reći – sada sam ja ta koja im zavidi. Prvo sam se smejala i mislila da sa takvim čovekom sestra neće dugo izdržati, jer on nema ništa.
A sada mi se čini da je njihov život beskrajno zanimljiv, a ja nemam pojma šta da radim sa sobom tokom dana. Da, brinem se o ćerki, o kući – i šta onda? Molim muža da provodi više vremena sa nama, ali on mi samo donosi ruže, kao da je to pažnja. Ima novac, ali nikada nema vremena za nas.
Čak sam dva puta letovala sama sa ćerkom, dok je on radio. Ruže su mi već dosadile, a sestri njen muž bere poljsko cveće, i ona mu se iskreno raduje.
Ne razumem, šta je tu toliko lepo? Računati svaki dinar, živeti skromno – i biti srećniji od mene sto puta? Ne razumem uopšte.
