Verovatno nam zaista sudbina upravlja. Tog dana sve je krenulo naopako. Nije zazvonio alarm, zatim sam pre izlaska shvatila da sam zaboravila da isključim vodu u sudoperi, gde je upala sunđer i počela poplava. Dalje, moj autobus mi je samo projurio ispred nosa, pa sam odlučila da uhvatim taksi.
Zaustavio se lep terenac, nešto me u njemu zbunilo, ali sam kasnila i sela unutra. Rekla sam kuda idem. Činilo mi se da me čovek nije razumeo, pa sam ponovila, dodajući orijentir koji su u gradu sigurno svi znali. Vozač je sve vreme ćutao, a kada smo stigli, pokušala sam da mu dam novac, ali je samo klimnuo glavom, dajući mi do znanja da ne treba. Do večeri sam ga već zaboravila.
Posao me je iscrpljivao, pa sam jedva dočekala kraj dana i krenula kući. Ali kada sam izlazila, videla sam isti taj automobil i pored njega vozača koji me je prevezao. Pružio mi je buket cveća i cedulju: „Zdravo, ja sam Kiril. Ja sam gluvonem, ali jako dobar momak. Hajde da se upoznamo.“
Nisam mogla da shvatim da li je šala ili ne. On je dopisao na papiru: „Mogu da čitam sa usana.“ Okrenula sam se i otišla, ne uzevši buket. Ako je šala, nije smešno, a ako je istina, takva veza mi ne treba. Iako sam, naravno, želela vezu – dugo sam bila sama – u tom trenutku me je nešto jako zbunilo i učinilo se previše komplikovanim.
Sledećeg dana me je opet čekao, pa opet… Posle dve nedelje, popustila sam. Prišla sam mu i rekla da pristajem da odemo na kafu.
Ispostavilo se da je stvarno sjajan momak. Ja sam pričala, on me pažljivo gledao u lice, čitajući reči sa mojih usana – u početku me to zbunjivalo, ali sam se kasnije navikla. Odgovore je brzo kucao na telefonu.
Bilo je teško i zbog toga što su mnogi gledali u nas. Četiri meseca koliko smo se zabavljali bila su najsrećnija. Sve slobodno vreme učila sam znakovni jezik. Naravno, ponekad sam se jako zbunjivala, ali uspevalo mi je.
I tako mi je zaprosio. Pristala sam da se udam.
Upoznavanje sa roditeljima bilo je jako teško. Mama je loše prihvatila i njega i vest o venčanju. Kada smo ostale same, počela je da me odgovara, kao i drugi. Pričali su mi kako će biti teško komunicirati s njim u društvu, kako će biti teško deci i slično. Nisam obraćala pažnju na to. Za mene je njegov problem bila sitnica, nije uticao na naš život ni na moja osećanja, ali za njih je to bilo jednostavno neprihvatljivo.
Ipak, venčali smo se. Sa moje strane došlo je samo nekoliko prijatelja, roditelji nisu došli na moje venčanje – rekli su da sam ih izdala.
Moj život se uopšte ne razlikuje od onog pre braka. Ponekad je teško u društvu, naši poznanici ne razumeju znakovni jezik, a čekanje da suprug otkuca poruku na telefonu je za njih predugo. Naravno, ja govorim umesto njega, ali to ih zbunjuje.
U braku smo već osam godina – naš sedmogodišnji sin odlično zna znakovni jezik i komunicira sa ocem. Sa sluhom i govorom nema nikakvih problema. Tek nekoliko godina nakon rođenja unuka, mama je počela da popušta i da dolazi kod nas u goste, ali vidim da joj je i dalje neprijatno da razgovara s mojim mužem.
Ne znam zašto. Nadam se da je to zbog žaljenja što ga nije odmah prihvatila.
