Od svoje sedamnaeste godine bila sam u vezi sa momkom. Tada sam tek upisala tehničku školu. Već na poslednjoj godini počeli smo da pričamo o venčanju. Pred samu maturu saznala sam da sam trudna.
Moj momak je jednostavno pobegao u drugi grad. Njegovi roditelji su odbili da mi daju njegov kontakt i počeli su preko svoje rodbine da šire glasine da sam zatrudnela s nekim drugim. Moji roditelji su me izbacili iz kuće, rekavši da se ne vraćam bez muža. Ostali rođaci su se takođe okrenuli protiv mene. Ostala sam potpuno sama.
U tom trenutku već sam završila školovanje i zaposlila se, ali plata mi je bila bedna. Nisam mogla da iznajmim stan, živela sam u domu i jela najjeftiniju hranu.
Da bih preživela i rodila dete… Da li zbog loše ishrane ili stalnog stresa, ali doživela sam pobačaj. Nakon izlaska iz bolnice, pronašla sam drugi, mnogo bolje plaćen posao. Kasnije sam upisala i završila fakultet vanredno.
Za to vreme uspela sam da uštedim dovoljno novca da kupim stan. Napravila sam neku karijeru. Sada imam još veću platu. U materijalnom smislu, potpuno sam samostalna. Ali i dalje me boli nepravda kada se setim svoje prošlosti i izgubljenog deteta.
Pre dva ili tri meseca u naš grad se vratio momak koji me napustio u najtežem trenutku. Nekako je saznao moj broj telefona i sada me zove, izvinjava se za sve što se dogodilo, uključujući i ono što je bilo njegovom krivicom. Želi da obnovimo vezu.
Moja rodbina takođe pokušava da obnovi odnose koje su sami prekinuli. Saznali su da sam uspela u profesiji, da sam kupila stan. Nadaju se da ću ih razumeti i oprostiti.
Uzalud se nadaju. Nikome – ni rodbini, ni bivšem momku, ni njegovim roditeljima i prijateljima – ne nameravam da oprostim. Neka ni ne pokušavaju.
