U mom životu se desilo tako da me je odgajao i vaspitao samohrani otac. Svoju rođenu majku uopšte ne pamtim i gotovo nikada ništa o njoj nisam čuo.
U početku sam često, naročito dok sam bio mali, pitao oca za majku, ali bi on iznenada promenio temu i jasno mi stavio do znanja da više ne postavljam takva pitanja.
Naravno, bilo mi je zanimljivo ko je ta žena i zašto čak ni naši rođaci ne žele ništa da mi kažu o njoj, ali nisam želeo da se svađam sa ocem.
Jednom, kada sam imao matursko veče u školi, otac mi je samo dao novac da kupim odeću, ali me nije čestitao niti došao da me vidi. Svi su bili sa roditeljima, a ja – sam.
Na dan mog venčanja, za koje mi je otac dao novac, takođe nije došao. Moja verenica i ja smo ga zvali, ali otac nije želeo ni da čuje za to.
Jednog dana sam odlučio da više neću ćutati; pozvao sam oca i rekao mu sve što mi je bilo na duši.
Ali tada sam saznao celu istinu o njegovom životu…
Odnosi sa ocem takođe nisu bili kao kod ostale dece. Odlično se snalazio u svojim roditeljskim obavezama: hranio me, oblačio, obuvao, pomagao mi oko škole i rešavao sva pitanja koja su mi bila važna.
Ali to su bile stvari koje detetu, u suštini, nisu previše zanimljive.
Što se tiče nečeg dubljeg – roditeljske topline ili razumevanja – oca kao da nije bilo. Uporno me je ignorisao, nije mi posvećivao mnogo pažnje, nije se igrao sa mnom kao drugi očevi sa svojom decom. Činilo se kao da mu je potpuno svejedno.
Još dok sam bio mali dečak, u glavu mi se uvukla misao da me otac uopšte ne voli. Nikada nije pokazivao otvorenu neljubav prema meni, ali sam jasno video i razumeo da tu nema ni traga od ljubavi – bilo je to nešto sasvim drugo.
Mogao bih dugo i naširoko pričati priče o njegovoj ravnodušnosti prema meni.
Jednom sam imao matursko veče u školi. Samo mi je dao novac da kupim sebi odeću i to je bilo sve. Nije mi čak ni čestitao, niti došao da me vidi. Svi su bili sa svojim roditeljima, a ja sam bio sam.
Vreme je prolazilo. Upoznao sam devojku i zaljubio se – i evo, stigao je i dan našeg venčanja.
Na svadbi je bilo mnogo gostiju, ali mog oca nije bilo. Jednostavno nije došao, nije želeo da prisustvuje najsrećnijem danu u mom životu.
Iako smo mu verenica i ja više puta zvali i pisali, nije odgovarao. Kada smo dobili dete, čak nam nije ni čestitao, a kamoli došao u goste. Slali smo mu slike unuka preko interneta, ali ih nije ni pogledao.
Jednom sam imao korporativno veče na poslu, nakon kojeg kao da su me zamenili; nisam više mogao da ćutim. Hteo sam da ocu kažem sve što mislim o njegovom ponašanju svih tih godina.
Nisam razumeo zašto me ignoriše, kada ga volim i želim da bude uz mene celog života. Pozvao sam ga i izgovorio sve što mi se godinama nakupljalo u duši – koliko mi je bilo teško svih ovih godina i još mnogo toga. Ne sećam se koliko sam dugo govorio.
Otac me je mirno i strpljivo saslušao i tiho mi rekao: „Ja ti nisam pravi otac.“
Ispostavilo se da je, kada se oženio mojom majkom, ona već bila trudna sa mnom.
Zatim me je ostavila njemu i otišla da traži bolji život, nakon čega se više nikada nije interesovala za mene, niti se javljala. Čak ni moji rođaci više ništa nisu čuli o njoj.
Moj otac nije želeo da me da u dom za nezbrinutu decu. Tako sam ostao da živim s njim.
Sada prolazim kroz težak period u životu; ne znam šta da radim dalje.
Jako volim svog oca, on mi je kao pravi roditelj. A sada, kada znam istinu, još ga više poštujem, ali ne razumem zašto ne želi da bude uz mene…
