Олена vtom Leno zaishla dodomu. Cholovik uviishov slidom. Rozmovliaty ne khotilosia. Olena duzhe vtomylasia, adzhe den vydavsia vazhkyi.
— Oleno, nam treba pohovoryty — skazav Viktor.
— Zaraz?
— Tak, iz zavtrashnoho dnia v nashomu zhytti bahato shcho zminyt’sia. Ne khochu stavyty tebe pered faktom. Khochu povidomyty vse zazdalehid’.
— Dobre, spodivaiusia, khochesh poiasnyty, chomu ty zirvav sohodnishniu uhodu?
— Ne khochu. Meni ne spodobavsia pokupets’. Ia ne khochu pratsiuvaty z nym. I ia vyryshyv, shcho tsia uhoda nam ne potribna. Ale pohovoryty ia khotiv ne pro tse.
— A pro shcho zh todi?
— U mene ye insha zhinka i dostatno davno. Mene vlashtovuvav zhyttia z toboiu. Skazhu chesno, ia ne planuvav do nei yty, ale kil’ka misiatsiv tomu vona narodla meni syna. A ty tsoho ne zmozhla zrobyty.
Shcho vidbuvaiet’sia? Olena stala zhaduvaty yikh spil’ne zhyttia. Poznaimylisia v instytuti, odruzhylysia. Potim pochaly spil’nyi biznes. Nezabarom pryishov uspikh, buly hroshi, kupyly kvartyru, potim druhoiu. Ale ditei u nykh ne bulo…
— Ty khochesh pty do nei?
— Ni. Ia khochu, shchob ty pishla. Ia zh tobi vzhe skazav, u mene syn. Spadkoiemets’. Nam potribna kvartyra. Zavtra Oksana i moi syn pereizhdzhaiut’ siudy.
— Stryvai, shcho oznachaie „zavtra“?
Tse i moia kvartyra. Khochesh zhyty zi svoieiu kokhankoiu, bud’ laska. Khochesh rozluchennia, davay. Ale my maiem chymalo maina. Rozdilymo kvartyru. Yakshcho ty khochesh zalyshyty ii sobi, harazd, todi vyplaty meni moiu chastku. I krim toho, dai meni chas zbyratysia, znajty nove zhyttia… A shcho z firmoiu?
— Ty mene ne rozumiesh? Ia ne zbyraiusia dilytysia z toboiu. Firma zapysana na mene. Kvartyra, na zhal’, oformlena na nas obokh, ale ia vpevnenyi, shcho zmozhu zabraty u tebe vse. Ia ne zbyraiusia dilytysia z toboiu.
— Ia poperedzhaiu tebe, shcho bil’she ne khochu bachyty tebe ni v ts’omu budynku, ni v svoiemu zhytti. Ty zvil’nena. I zavtra siudy pryide Oksana. Yakshcho ty ne zaberesh svoikh promov, to ia prosto vykynu yikh i zminiu zamky v kvartyri. Os’ i vse.
Olena distala spochatku odnu valizu. Potim druhoiu. Znaishla mishky i korobky. Yakshcho vzhe ii nalezhlo zbyraty rechi, vona zbere yikh po maksimumu. Viktor, skhozhe, zasnuv.
Vona spakuvala naitsinnishyi posud, kil’ka predmetiv antykvariatu. O 3 hodyni nochi vidkryla dveri spal’ni i zapalyla svitlo.
— Shcho ty robysh? — pidskochyv Viktor.
— Pakujem stvari, naravno.
Ujutru je devojka uzela telefon i počela da traži advokata. Njen muž nije imao nikakav pristup njenim računima. Advokati su bili spremni da je prime odmah.
Olena je ukratko opisala advokatu sve događaje koji su se desili u njenom životu u poslednja 24 sata. Aleksandar Stepanovič je dugo ćutao, radoznalo posmatrajući ženu.
Olena nije izdržala.
— Nešto nije u redu?
— Izvinite, iskreno rečeno, očekivao sam da ću videti još jednu trofejnu ženu. Mlada. A ovde… malo sam iznenađen.
— Onda živite sa tim.
Aleksandar je odmahnuo glavom.
— Nemam pitanje za vas. Već za vašeg muža. Osim što je jednostavno nitkov, čim ostavlja ovakvu ženu… uopšte ne razumem na šta on računa? Stan je kupljen u braku, što znači da je zajednička svojina. Firma takođe mora da se deli.
— Izvinite, Olena, mogu li da vam postavim lično pitanje?
— Da, — odgovorila je ona.
— A novac? Kako planirate da podelite kapital?
— Mi nikada nismo imali zajednički budžet, moj novac ostaje kod mene. Auto je takođe registrovan na mene, a na njegov auto ne polažem pravo. Mene interesuju stan, firma i vikendica.
— Vaš slučaj je lako dobiti. Biće mi zadovoljstvo ako odlučite da radite sa mnom, ali ovakav slučaj može da reši bilo koji advokat. Recite mi, gde planirate da živite?
— Pokušaću da se vratim kući. Ali ako on ispuni obećanje i promeni brave, moraću da nađem drugo mesto.
— Sada ćemo podneti zahtev za razvod i zahtev za podelu imovine, a evo…
Aleksandar joj je pružio ključeve.
— Šta je ovo? — upitala je Olena sumnjičavo.
— Ključevi od mog drugog stana. Obično tamo odsedaju prijatelji, kolege ili moji najdraži klijenti. Trenutno je prazan. Napisacu vam adresu.
— Ja ne…
— Nemojte odbiti, Olena, čekaju vas teška vremena, neka se bar jedan vaš problem lako reši.
Olena je otišla u stan, malo odspavala, a zatim otišla kod muža. Viktor je promenio brave. Na njene pozive dugo niko nije otvarao vrata.
Na kraju, vrata su se otvorila, i Olena je ugledala mladu i veoma upadljivu devojku.
— Probudila si mi dete. Ne pravi buku. Viktor nije tu. Sada je ovo moja kuća.
— Imam nekoliko pitanja.
— Pa, hajde.
— Želim da znam koliko ima vaš sin?
— 8 meseci.
— A zašto sve ovo sada? Zašto ne pre osam meseci?
— Volim Viktora, nisam htela da ga pritiskam, ali on nikako nije želeo da se razvede od tebe. Onda sam mu rekla da ili se do kraja nedelje selim ovde, ili odlazim kod mame u Žitomir i on više nikada neće videti sina.
— Sada mi je sve jasno.
Suđenje je bilo veoma teško i dugo. Olena je već nekoliko meseci živela u Aleksandrovom stanu. Olena je odavno postala ne samo njegov klijent, već i prijatelj.
Viktor se ponašao užasno. Nije dolazio na ročišta, pravio je scene. Uspeo je da falsifikuje dokumenta o vlasništvu firme. A možda su to bila prava dokumenta, koja je Olena greškom potpisala među gomilom papira.
Najvažnije je bilo to što sada umesto Olene suvlasnik firme bio njegov prijatelj Stas.
— Saša, — jedne večeri rekla je Olena.
— Možda treba da pustim tu firmu. Za stan će mi platiti. Za vikendicu takođe. Počeću novi posao i to je to.
— Ovde nije samo reč o tvom biznisu. Tvoj muž je prešao sve granice. Nisam ti rekao sve, ali širi glasine o tebi i… nije trebalo da ti ovo kažem…
— Saša, znaš da ću svakako saznati.
— Viktor priča da si ga varala na početku vašeg zajedničkog života, da si zatrudnela sa drugim, ali nisi zadržala dete, i zato niste imali decu.
Olena je šokirano uzdahnula. Suze su joj napunile oči.
A onda se iznenada okrenula ka muškarcu i poljubila ga u usne.
— Ja sam za, ali… nećeš da mi objasniš?
— Upravo si mi otvorio oči i pomogao da donesem pravu odluku. Sutra ću se sastati sa Viktorom i završiti celu ovu priču.
A onda ćemo započeti novu. Našu.
Sledećeg dana, Olena je čekala Viktora u malom parku. Nekada je to bilo njihovo mesto.
Muškarac je vrlo nevoljno pristao na sastanak.
— Šta? Mesto sastanka nije slučajno odabrano? Pokušavaš da u meni probudiš stare uspomene?
— Ne.
— Jednostavno ovde ima malo ljudi. Došla sam da ti predam ovo, — pružila mu je fasciklu.
— Šta je to? — upitao je on.
— Sećaš se, pre pet godina smo bili u klinici na pregledu? Zato što nikako nisam mogla da zatrudnim.
— Sećam se, tada su rekli da ti imaš problem… čak smo se lečili, ali nije pomoglo.
— Lagala sam te tada, — odgovorila je Olena.
— Sve je napisano ovde.
— Jednostavno sam te mnogo volela… u suštini, problem nije bio u meni. Problem je bio u tebi. Ti ne možeš da imaš decu.
Rekavši to, ustala je sa klupe i izašla iz parka.
I iznenada je ugledala Aleksandra sa ogromnim buketom ruža.
— Šta ti radiš ovde? — upitala je ona.
— Nekako sam bio siguran da ćeš biti tužna nakon razgovora sa Viktorom.
— Odlučio sam da dođem i podržim te.
Olena ga je čvrsto zagrlila.
Sada će sve biti u redu.
