Čudni zahtevi su bili u Igorovom poslu – svi zaposleni su morali biti u braku. Dugo mu je uspevalo da zaobiđe to nepisano pravilo, ali ga je šef pozvao kod sebe. Počeo je da govori o ugledu njihove kompanije, da je to neophodno, inače bi Igor mogao da počne da traži novo radno mesto.
Trebalo je negde da nađe sebi ženu, makar onu koja bi pristala na fiktivni brak. U životu nije sve jednostavno, ali ovde je Igoru posrećilo. Vozio je kući kolima, kad odjednom žena s detetom u naručju zamalo nije skočila pred točkove.
- Jeste li poludeli? Ako vam je dosadio život, radite šta hoćete, ali dete poštedite!
- Izvinite, molim vas… Kasnim u bolnicu, ali niko od vozača nije hteo da stane. Molim vas, odvezite nas.
Usput, žena, koja se predstavila kao Anita, bila je iz malog grada. Nije imala muža, ali je imala malog Aljošu, kome je hitno bila potrebna pomoć u prestoničkoj bolnici.
- A vi slučajno ne znate, možda neko izdaje sobu povoljno? Tražila sam, ali su kod vas cene veoma visoke.
- Potražiću – obećao je Igor.
Anita je ostala s Aljošom u bolnici, a Igor joj je uveče zvao i pitao za zdravlje deteta. Prošlo je pet dana, majka i sin su otpušteni, a Igor ih je odvezao kući. Odmah je prešao na stvar:
- Anito, udajte se za mene. Naravno, biće fiktivan brak, meni je potreban zbog posla. A i vama će koristiti – ionako morate negde da živite sa sinom, a kasnije ćete dobiti i prestoničku prijavu, pa ćete moći besplatno u bilo koju kliniku.
Svejedno nemate šta da izgubite, ne bojte se. Imam prostran stan.
Anita je tiho sedela i gledala na put. Bilo je čudno, čak veoma… ali, s druge strane, to je bio samo fiktivni brak pod obostrano korisnim uslovima. Pristala je.
Prošlo je pola godine, Aljoška je završio ceo tok lečenja u bolnici, i ništa više nije zadržavalo Anitu u gradu. Samo, ovih nekoliko meseci ona i Igor su živeli kao prava porodica. Održavala je red u kući i pripremala večere, a on se igrao s njenim sinom posle posla. Aljoška se toliko vezao za njega, kao i sama Anita.
- Anito, udaj se za mene – rekao je Igor jedne večeri.
- O, ne mogu… već sam udata – odgovorila je Anita.
I zajedno su se nasmejali. Igor je na trenutak i zaboravio da su odavno venčani. A sada je ostalo samo malo – organizovati svadbu. I godinu dana kasnije, rodila im se ćerka.
