Muža sam izgubila pre sedam godina, sada imam četrdeset dve godine. Sin i ćerka su već osnovali svoje porodice i odselili se. Nakon njihovog odlaska, život je izgubio boje.
Nisam navikla na samoću, ništa mi nije donosilo radost. Zato, kada mi je prijateljica predložila dobro plaćen posao u Italiji, pristala sam. Pomislila sam da je to moja prilika da ostvarim davni san i kupim kuću pored mora. O tome sam sanjala od detinjstva. Ideja me je potpuno obuzela, unela je novu energiju u moj život.
Posao je podrazumevao negu 57-godišnjeg Roberta, koji je bio prilično imućan čovek.
Pre dve godine mu je dijagnostifikovana vrlo opasna bolest. Morao je da prođe kroz nekoliko složenih operacija, a sada mu je bila potrebna rehabilitacija kako bi stao na noge. Ima troje odrasle dece. Oni su me vrlo srdačno prihvatili i smestili na gornji sprat kuće.
Sa Robertom smo se dobro razumeli, bukvalno i figurativno. Odlično govorim engleski jezik. U početku je zaista bio veoma slab, ali zahvaljujući mom pažljivom negovanju, svakim danom mu je bivalo bolje. Zbližili smo se. Postalo mu je toliko dobro da se, čak i kao muškarac, uspešno pokazao i napravio mi dete.
To je za mene bilo neprijatno iznenađenje. Prvo sam pomislila da se rešim tog deteta. Uskoro ću imati unuke, sada nije vreme da ponovo postajem majka. Kako će moja deca to prihvatiti? Osim toga, plašila sam se reakcije Robertove dece. Šta ako pomisle da sam namerno ostala trudna da bih ugrabila deo nasledstva? To uopšte nije istina.
Međutim, Robert je bio presrećan kada je saznao za trudnoću. Predložio je brak i obećao mi obezbeđen život. Ne znam šta da radim.
