Već nakon venčanja, moja ćerka i zet su živeli u kući moje mame, koja je ostavila kuću unuci uz uslov da ona pripadne devojci kada se uda.
U početku su živeli dobro, ali starost kuće je počela da se pokazuje: neki zidovi su doslovno bili truli, a prozori su se ponekad razbijali zbog vetra. Zbog toga su odlučili da počnu da štede novac kako bi se preselili u vlastiti dom, u grad, u bolju i sigurniju kuću.
Moja ćerka nije radila, a plata zeta nije bila dovoljna da bi što pre uštedeli za novi dom. Na savet ćerke, odlučila sam da prodam svoju kuću.
Našla sam kupca, dala novac ćerki i zetu, a oni su već kupili svoj stan. Već sam počela da pakujem stvari i spremam se da se preselim kod njih, kada me iznenada ćerka pitala, začuđeno, gde to idem.
Odgovorila sam joj, kažući da idem kod njih, jer nemam gde drugo da živim. Tada mi je rekla da je njihov novi dom mali. Jedna spavaća soba za njih, druga za dete, a dnevna soba za goste koji bi dolazili iz drugih gradova, pa za mene jednostavno nije bilo mesta.
Na kraju sam morala da se preselim u kuću moje mame. Iako ovde ne živim baš udobno, najviše me boli što je moja vlastita ćerka tako postupila sa mnom.
