Julija je bila iscrpljena. Polusnena, gledala je kroz guste, nadograđene trepavice na ono što se dešavalo oko nje.
Jedni su plesali već potpuno mimo muzike, neko se glasno prepirao, pokušavajući da nadjača sagovornika i sve ostale zvuke, a neko, baš kao i Julija, dremao je za stolom ili bio na ivici da to učini.
Korset venčanice stezao je previše – verovatno je njen budžetski model već popustio, pa se jedna od žica nemilosrdno zabijala u leđa, dok je čipka žuljala kožu.
Bilo je vreme da se sve završi. Trebalo je zamoliti voditeljku da donese tortu, odplesati završni ples i otići na spavanje.
Gde je ona?
Julija je još jednom preletela pogledom preko gostiju. Svetlane nije bilo. Paška se negde zaglavio. Njen muž je otišao da popuši cigaretu s prijateljima – i nestao.
Verovatno se opet zapričao s nekim.
Julija je želela samo jedno – kući, u krevet, spavati, spavati, spavati.
Nevoljno je ustala od stola i polako se zaputila napolje.
— Mlada, igraj sa mnom!
Petogodišnji sin tetke Lide uhvatio ju je za ruku. Julija se zavrtela s dečakom u dva kruga, poljubila ga u teme i nastavila dalje.
Količina popijenog šampanjca nije joj dopuštala da duže pleše.
Toplo, čak i zagušljivo avgustovsko veče.
Sunce se već spuštalo ka horizontu.
Julija je zastala, dišući duboko u dvorištu restorana koji su iznajmili za venčanje.
U glavi su proleteli svi ciljevi prošlih priprema, cveće, automobili, pozivnice, izbor restorana, spisak gostiju. Na sve to otišla su cela tri meseca života i mnogo para. Ali venčanje se bližilo kraju, vreme je bilo neuhvatljivo. Po planu, sutra treba da stigne minibus i odveze sve zainteresovane na dva dana u odmaralište. Zbog godina, zdravlja, zauzetosti, sutra će ljudi biti znatno manje.
— Kolja, a gde je Paška?
Na Julkin poziv se okrenuo Kolja, njihov kum i Paškin drug.
— Em… — Kolja je zamucao. Nije video kad je Julija izašla napolje. — On je verovatno otišao u salu, ili možda do toaleta.
Po nesigurnim rečima, po Koljinom oklevanju, Julija je odmah shvatila da nešto nije u redu. Oštro se okrenula i krenula ka sali. Ulaz je bio samo jedan, nije mogla da promaši Paška. Kolja je pojurio za njom. Nekim šestim čulom zatvorila je vrata za sobom i zaključala ih.
— Paša! Paša, Paša!
Glasna muzika je gušila njen vrisak. Konobari su već sklanjali sve sa svečanog stola.
— Paša!
Iz nekog razloga, misao joj je proletela kroz glavu – da je njen tek venčani muž jednostavno otišao sa venčanja. Ali kako? Već je kasno, venčani list je kod nje.
Julija je nastavila da traži muža.
— Paša!
Zavirila je u toalet, nikoga. Zatvorila vrata i odmah ih ponovo otvorila. Neko šuškanje iz krajnje kabine, i zvuci. Julija je krenula napred i silovito povukla vrata poslednje kabine.
Brava na plastičnim vratima ispala je pred njene noge. I tada – prizor: njen muž i ona devojka, voditeljka koju su zajedno birali iz stotine oglasa.
Sve što je mogla da uradi bilo je da ga udari prljavom WC četkom u lice. Julija se okrenula na štiklama i vratila u salu. Na stolu je stajala kutija s novcem.
Julka je ćutke uzela kutiju, svoju torbicu s pasošem i venčanim listom. I bocu šampanjca. U opštoj veselosti i gužvi niko nije obratio pažnju na njene pokrete. Na izlazu je udarila Kolju, koji je još uvek pokušavao da uđe unutra. Hvatala ju je za ruke, pokušavala nešto da kaže, ali Julka ga je silovito odgurnula. Ispred restorana zaustavila je auto.
— Možeš li me odvesti do stanice?
— Ti si mlada koja beži?! Odvešću te.
— Pa, ne baš, vidiš da me niko ne juri previše.
Na pragu restorana Kolja je mahao rukama. Paške nije bilo na vidiku – još uvek nije uspeo da obuče pantalone ili da smisli kako da se pojavi pred svojom ženom.
— Jednu kartu do prestonice.
Devojka na šalteru železničke stanice začuđeno je pogledala Julku.
— Imamo samo bočno mesto, plackart. Da li vam odgovara? Voz kreće za manje od sat vremena.
— Odgovara.
Julka je sedela na peronu i pisala SMS majci. Neka se roditelji ne brinu, a ostali… neka idu kvragu.
U vozu je Julka pila šampanjac. Putnici su raspoređivali svoje stvari, spremajući se za dugačko putovanje. Ko bi rekao da će se današnji dan ovako završiti?
Krupna kondukterka, shvativši da se devojci desilo nešto loše, donela joj je „dežurne“ gumene papuče, razvučenu majicu i šorts. Uvenule ruže i dalje su virile iz njene kose.
Nekada davno Julka je želela da radi kao sekretarica u velikoj kompaniji, da dočekuje i ispraća važne goste, a uveče šeta Knez Mihailovom ulicom. Možda je sada pravo vreme za to?
U svakom slučaju, oprostila se sa svojim rodnim gradom. Besmisleno, iznenada, ali tačka je stavljena.
Iza prozora su promicala mala sela i beskrajne stepe. A ispred je čekao novi, nepoznat život. Vreme je da napiše novo poglavlje.
