Nedavno mi je napunilo 70 godina. Do mog rođendana moja supruga, tako se desilo, nije dočekala, otišla je u drugi svet. Na dan proslave okruživali su me moji sinovi – imam ih trojicu – njihove supruge i unuci.
Ceo život sam želeo ćerku, sada tražim od dece unuku. Obećavaju.
Sledećeg dana otišao sam na groblje svojoj pokojnoj supruzi. Tamo sam sreo suprugu mog starog prijatelja. Ispostavilo se da je i moj drug nedavno preminuo. Počeli smo da razgovaramo, prisećali se mladosti. Seli smo u kafić, a ona me odjednom upita:
— Marate, ti si se viđao s jednom Moldavkom. Zašto se tada ništa nije desilo između vas?
— Eh, drugo je to vreme bilo.
Njeni roditelji su želeli Moldavca za zeta, a ja sam Tatarin.
— A sa svojom ćerkom, da li si u kontaktu?
— Kakvom ćerkom?
— Kako kakvom? Mara se zove. Tvoja devojka, kad je saznala da je trudna, roditelji su je poslali na selo. Kada je čula da si se oženio drugom, odlučila je da ti ništa ne kaže.
Pojurio sam kući, nisam znao kako da kažem deci, plašio sam se da će me osuđivati što želim da pronađem svoju ćerku. Ali deca su me podržala, rekli su da su oduvek sanjali o sestri. Počeli smo potragu. Ispostavilo se da moja Moldavka živi u Rusiji. Potraga je postala lakša jer smo znali njihova imena i prezimena.
Tada sam se razboleo, pao u postelju. Mislio sam da moram da se izvučem.
Nakon nedelju dana probudio sam se u bolničkoj sobi, a čovek pored mene reče:
— Ti si pravi borac, uspeo si.
— Morao sam, tražim svoju ćerku. Svi me kod kuće čekaju.
— Primetio sam, tvoj “ciganski tabor” ovde ne možeš da rasteraš. Lekari se već ljute što se tvoja rodbina svakog dana okuplja ispod prozora. Usput, i sada su tamo.
Čovek mi pomogne da priđem prozoru. Ispod su stajala moja deca, njihove supruge, moji unuci, starija žena sa ćerkom, a pored njih je trčala crnokosa devojčica, mala, prelepa.
— Čoveče, to je moja unuka! Ja imam unuku!
