„Moja žena je preminula pre nekoliko godina. Tada je našem sinu bilo četiri godine. Poslednja godina njenog života bila je veoma teška za nas. Moja majka je na neko vreme uzela Sašu, našeg sina, kod sebe, kako ne bi gledao patnju svoje majke.
Već pet godina sin i ja živimo sami. Prva godina bila je izuzetno teška. I ja i sin smo mnogo tugovali za njom. Njemu je posebno nedostajala majčinska ljubav i toplina. Srećom, Saša sada ide u školu, stekao je nove drugare, upisao se i na plivanje. A ja radim i brinem o njemu. O privatnom životu nisam ni razmišljao sve dok je nisam sreo.
Bio sam na svadbi svog brata od strica. Mladenci su sve lepo osmislili, bilo je veoma veselo. Tada me je na spori ples pozvala jedna veoma lepa devojka. Nakon toga smo mnogo razgovarali.
Kad sam je ispratio kući, razmenili smo brojeve. Sutradan joj nisam pozvao. Razmišljao sam o lepim trenucima sa svojom ženom, o rođenju sina, o tome kako smo ga s nestrpljenjem čekali. Odlučio sam da podelim taj tok misli sa majkom. Ona mi je rekla da bi bilo ispravno ako je pozovem. Saša će ionako pre ili kasnije stvoriti svoju porodicu, a ja ću ostati sam.
Kad sam odlučio da pozovem Lauru, ona me je prva nazvala i pozvala u bioskop. Prihvatio sam. Izašli smo na sastanak, a ja sam joj odmah rekao da imam dete. S njene strane, ona je napomenula da je bila u braku dve godine, zatim se razvela i da nema dece.
Tako smo počeli češće da se viđamo. Zatim sam je upoznao sa Sašom. Dolazila je kod nas kući, kuvala nam ukusnu hranu. Ponekad je i prespavala.
„Bilo mi je lepo kada sam se budio pored voljene žene. Kada sam joj predložio da se preseli kod nas, rekla je da se stidi mog sina. Ali Saša je prema njoj bio veoma dobar. Nikada nije rekao ništa loše. Samo sam odlučio da sačekam.
Posle pola godine zaprosio sam je. Sve sam lepo osmislio. U ogromnom kafiću bili smo sami, zaista sam želeo da taj dan učinim posebnim za nju. Kada sam joj postavio pitanje, rekla je da neće pristati dok ne rešim pitanje sa sinom.
Laura je rekla da je Saša nikada neće prihvatiti kao majku, da će mu zauvek ostati strana osoba. I dodala je da će pristati samo ako Sašu preselim da živi kod mojih roditelja.
Ne znam šta da radim: on je moj sin. A ona – moja voljena žena. Kako je mogla da mi predloži tako nešto?
