Nakon rođenja našeg sina, muž je iznenada izjavio da mu je dosadio porodični život – i jednostavno je otišao. Tada sam radila kao učiteljica, plata je bila veoma mala, jedino mi je mama pomagala. Bivši muž je prvo živeo kod svojih roditelja, a zatim je otišao u Englesku. Tamo je proveo 20 godina – nijednom nije poslao ni dinar.
Ali njegovi roditelji, kao da su osećali krivicu zbog sina, često su uzimali unuka za vikend. Finansijski mi nisu pomagali, ali su detetu ponekad poklanjali nešto.
Nakon završetka fakulteta, sin je otišao da studira u inostranstvo, tamo je proveo 2 godine, dobio dobar posao – i ostao. Sada živi u Češkoj, oženio se, ima sina. Ponekad idem kod njih u goste da pomognem snaji oko bebe.
Za razliku od svog oca, sin je učinio za mene gotovo sve: sagradio je kuću, renovirao je i prebacio vlasništvo na mene. Sve je bilo u redu dok se pre nekoliko meseci nije pojavio moj bivši muž„
Nekako je saznao da imam kuću i došao sa tvrdnjom da ima deo u njoj, jer nam je sin zajednički. Na prvi pogled sam shvatila da ima ozbiljne zdravstvene probleme. Najverovatnije mu trebaju novac i smeštaj, jer u roditeljskoj kući za njega više nema mesta.
Sada se nalazim pred teškom dilemom: s jedne strane, zaboravio je na nas i setio se tek kada mu je bila potrebna pomoć; a s druge strane, žao mi ga je, čisto ljudski.“
