Ana Petrovna je sedela u bolničkom parku na klupi i plakala. Danas je napunila 70 godina, ali ni sin ni ćerka nisu došli, niti su je pozdravili.
Istina, cimerka iz sobe, Jevgenija Sergejevna, čestitala joj je i čak joj poklonila mali poklon. Još je i bolnička spremačica Maša počastila jabukom u čast rođendana.
Pansion je bio pristojan, ali je osoblje uglavnom bilo ravnodušno. Svi su znali da ovde starce dovode da dočekaju kraj života – deca kojima su postali teret.
I Anu Petrovnu je doveo sin, rekavši da će malo odmoriti i lečiti se, a zapravo je samo smetala snaji. Stan je bio njen, ali ju je sin nagovorio da prepiše vlasništvo na njega.
Dok je tražio da potpiše papire, obećavao joj je da će živeti kao i pre. Ali ispostavilo se drugačije – čim su se svi preselili kod nje, započeo je rat sa snajom.
Snaja je bila stalno nezadovoljna: ručak nije bio po njenom ukusu, u kupatilu je ostajala prljavština posle nje i još mnogo toga.
Sin je u početku branio majku, ali je ubrzo prestao – čak je i sam počeo da viče na nju. Onda je Ana Petrovna primetila da oni nešto šapuću među sobom, a kad bi ušla u sobu – naglo bi zaćutali.
Jednog jutra, sin joj je rekao da treba da se odmori i ode na lečenje. Gledajući ga u oči, ona ga je gorko pitala:
– Ostavljaš me u dom za stare, sine?
Pocrveneo je, zbunio se i nevešto odgovorio:
– Ma kakvi, mama, to je samo sanatorijum. Bićeš tamo mesec dana, pa se vraćaš kući.
Dovezao ju je, brzo potpisao papire i užurbano otišao, obećavši da će se uskoro vratiti.
Pojavio se samo jednom – doneo je dve jabuke i dve pomorandže, pitao:
– Kako si?
I, ne saslušavši odgovor do kraja, požurio dalje.
Tako je ona tu već drugu godinu.
Kad je prošao mesec dana i sin nije došao po nju, pozvala je kućni telefon.
Odgovorili su nepoznati ljudi – ispostavilo se da je sin prodao stan i sada niko ne zna gde je.
Ana Petrovna je nekoliko noći proplakala, ali šta je drugo mogla? Znala je da je više neće odvesti kući, pa kakva korist od suza.
Najviše ju je bolelo to što je nekad povredila ćerku zarad sreće svog sina.
Anna se rodila u selu. Tamo se i udala, za svog školskog druga Petra. Imali su veliku kuću i domaćinstvo. Nisu živeli bogato, ali nisu ni gladovali. A onda je komšija iz grada došao u posetu roditeljima i počeo Petru da priča kako je u gradu lepo živeti. Plata je dobra, stan odmah dodeljuju. Petar se oduševio, nagovarao Annu da krenu. I nagovorio je. Prodali su sve i otišli u grad. Što se stana tiče, komšija nije slagao – dobili su ga odmah. Kupili su nameštaj i starog „Zaporošca“.
Baš tim autom je Petar doživeo nesreću. U bolnici je preminuo drugog dana. Posle sahrane, Anna je ostala sama, s dvoje dece. Da bi ih prehranila i obukla, morala je uveče da pere podove u zgradama. Mislila je da će joj deca, kad odrastu, pomagati. Ali nije bilo tako.
Sin je upao u loše društvo, pa je Anna morala da pozajmi novac da ga ne bi zatvorili. Dve godine je vraćala dugove. Posle toga, ćerka Daša se udala i rodila dete. Prva godina je bila normalna, ali posle su sinčićeve bolesti postale česte. Daša je morala da da otkaz kako bi ga vodila po bolnicama. Lekarima je trebalo dugo da postave dijagnozu.
Na kraju su otkrili neku retku bolest, koju su lečili samo u jednom institutu. Ali tamo je red bio ogroman. Dok je ćerka jurila po bolnicama, muž ju je napustio. Dobro je bar što joj je ostavio stan.
U jednoj bolnici upoznala je udovca čija je ćerka imala istu bolest. Svideli su se jedno drugom i počeli da žive zajedno. Pet godina kasnije, njen novi muž se razboleo i bila mu je potrebna operacija.
Anna je imala novac koji je htela da da sinu za učešće za stan. A kad je ćerka zatražila pomoć, Ani je bilo žao da ga potroši na tuđeg čoveka, jer je njenom rođenom sinu bio potrebniji. Odbila je.
Ćerka se strašno uvredila i, na rastanku, rekla da joj Anna više nije majka i da, kad joj bude teško, ne pokušava da joj se obrati. Tako su prošle dvadeset godina bez kontakta.
Daša je uspela da izleči muža, i oni su sa decom otišli da žive negde na moru.
Naravno, da može da vrati prošlost, Anna bi sve uradila drugačije. Ali prošlost se ne može vratiti.
Polako je ustala s klupe i krenula ka pansionu. Odjednom začu:
– Mama!
Srce joj je ubrzano zakucalo. Sporo se okrenula.
Ćerka. Daša.
Noge su joj se odsekle, zamalo nije pala, ali je ćerka pritrčala i pridržala je.
– Konačno sam te pronašla… Brat nije hteo da mi da adresu. Ali zapretila sam mu sudom jer je stan prodao nezakonito, pa je odmah priznao.
S tim rečima, ušle su u zgradu i sele na kauč u holu.
– Oprosti mi, mama, što se toliko dugo nismo čule. Prvo sam bila ljuta, pa sam stalno odlagala, bilo me je sramota. A pre nedelju dana sanjala sam te. Kao da hodaš šumom i plačeš.
Ustala sam iz kreveta i osetila težinu na duši. Ispričala sam mužu sve, a on mi reče: „Idi i pomiri se s majkom.“
Otišla sam do tvoje stare adrese, ali su tamo bili neki nepoznati ljudi.
Dugo sam tražila bratovu adresu, našla sam je. I evo me ovde.
Spremi se, ideš sa mnom. Znaš kakvu mi kuću imamo? Veliku, na obali mora. I muž mi je rekao, ako je tvojoj majci loše, vodi je kod nas.
Anna se zahvalno privila uz ćerku i zaplakala. Ali ovog puta to su bile suze radosnice.
