Ահա թարգմանությունը սերբերեն լատինատառով.
Deset godina unazad tek sam se preselila u mali provincijski gradić iz prestoničkog megapolisa. Ljudi ovde su bili nekako potpuno drugačiji. S jedne strane, svi su se međusobno poznavali i stalno lagali o tome šta se kome dogodilo, s druge strane – vladala je neka ravnodušnost.
Jednom sam prolazila dvorištem stambene zgrade. Pogledam, sedi nedaleko od mesta gde je kontejner za smeće jedan dečak, prljav, mršav. Sedi i jeca. Ljudi prolaze pored njega, niko ne obraća pažnju na dete. A izgleda kao da ima četiri – pet godina, ne više. To nije normalno, dete tog uzrasta ne bi smelo biti samo na ulici. Odlučila sam da mu priđem i saznam šta se dogodilo.
Prolazeći pored ulaza u zgradu, upitah bake:
– Da li znate čiji je ovo dečak i zašto plače?
– To je mali Vovka, sin domarke. Ona je verovatno pijana, zaključala je vrata, a on ne može da uđe u stan.
Tako su me bake otkačile i nastavile razgovor o nekoj komšinici koja je juče sa novim momkom ušla u zgradu pred njima.
Prišla sam dečaku, sela pored njega na ivičnjak i upitala ga:
– Ti si Vova?
– Da, – nevoljno je odgovorio.
– Vovo, da li se nešto dogodilo? Zašto plačeš?
– Gladna sam… A mama, mama spava. Juče sam je budio ujutru, nije se probudila, danas ujutru takođe spava, a ja sam gladan.
Vovka je počeo jecati još jače i privio se uz mene. Zagrlila sam ga i pomislila da čovek ne može tako dugo spavati.
– Vovo, znači mama juče ceo dan nije ustajala iz kreveta?
– Ne. Ni noću.
Morala sam hitno reagovati, nešto se dogodilo s njegovom majkom. Ali prvo sam odlučila da nahranim Vovku.
– Vovo, sedi ovde, nemoj nikuda ići. Sad ću otrčati do prodavnice i doneti ti nešto za jelo.
Dečak je klimnuo glavom i nastavio da jeca. Brzo sam otišla do mini-marketa preko puta, kupila mleko, hleb i kobasicu. Vovka je bio na istom mestu kada sam se vratila.
Tako je halapljivo grizao kobasicu da sam se uplašila.
– A sad idemo da probudimo i nahranimo tvoju mamu.
Vova me uhvati za ruku i povede kući. Vrata od stana nisu bila zaključana.
Žena je ležala na krevetu, licem okrenuta ka zidu. Dotakla sam joj ruku – bila je hladna, kao što sam i pretpostavila… Pozvala sam hitnu pomoć i policiju. Lekari su pretpostavili da je u pitanju bio infarkt, žena ništa nije osetila, sve se dogodilo u snu, pre dva-tri dana.
Vovku su odveli u prihvatilište. Nekoliko dana nisam mogla ni spavati ni jesti, stalno sam mislila na ovog nesrećnog dečaka. Dva dana u stanu sa… čak mi je teško i da izgovorim to, ali bar on tada ništa nije razumeo. Dobro je što vrata nisu bila zaključana i što je mogao da izađe!
Zašto niko nije obratio pažnju na malo dete na ulici? Zašto nisu počeli da traže ženu na poslu?
Postala sam mu staratelj. To nije bilo u mojim planovima, ali nisam mogla ostati ravnodušna – možda mi je Vovka bio poslat odozgo? Ili ja njemu? Nije važno.
Sada je moj usvojeni sin završio deveti razred, i to sa svim peticama! Planira da upiše deseti, već se unapred priprema za ispite kako bi kasnije otišao na fakultet. Vova želi da postane lekar, kaže da će spašavati ljude.
