Oženio sam se Marinkom zbog trudnoće. Nije bilo nikakve ljubavi među nama. Jednostavno, jednog dana sam predložio da se „malo zabavimo“, ona je prihvatila – i ostala trudna. Iako smo se pazili.
Nije bilo izbora, morali smo da se venčamo. Sa sedamnaest godina.
Marinka je zahtevala da počnem da radim, ali sam ignorisao njene želje i upisao politehniku.
Ujutru sam išao na predavanja, preko dana radio na projektima, a od devetnaest sati do jedan ujutru istovarao vagone, da bih platio sobu u zajedničkom stanu i imao od čega da živim.
Rodila nam se ćerka.
Marinka je pokušavala da me pritisne da napustim fakultet i radim više, ali nisam obraćao pažnju na njene zahteve.
A našu ćerku, Anečku, beskrajno sam voleo. Zato sam i trpeo takvu ženu.
Ali jednog dana, žena je pobegla od nas. Na dve nedelje.
Morao sam da idem na predavanja sa ćerkom. Srećom, ona je tiho sedela i crtala, a profesori su imali razumevanja za situaciju.
Tokom pauza, koleginice su mi pomagale sa detetom.
Jedna od njih imala je oca advokata, koji je pristao da mi pomogne oko razvoda, kako bih zadržao ćerku kod sebe.
Kada se „bludna majka“ vratila kući, podneo sam zahtev za razvod.
Marinka je nešto mrmljala o tome da je htela da me natera da napustim fakultet…
Ali sam osetio priliku da je se zauvek rešim i nisam odustao od svoje namere.
Sud je doneo presudu u moju korist.
Ni ja, ni naša ćerka više nikada nismo videli Marinku.
Prošlo je deset godina.
Da li žalim zbog razvoda? Ni najmanje.
Da, bilo mi je teško. Problemi su bili svuda – i sa finansijama, i psihološki, i fizički…
Ali sve je to sada iza mene.
Danas imam svoj posao.
Moja voljena ćerka, kojoj sam u desetoj godini ispričao istinu o njenoj majci, od tada je nikada više nije ni spomenula.
Ali zato je Anečka odlična u svemu. I u školi, i kod kuće. Prava domaćica raste…
Za mesec dana nas dvoje idemo na odmor na Crno more.
