U nedelju na krštenju, ime deteta mi još uvek ne izlazi iz glave.
Pozvali su nas sa mužem na krštenje. Sestra njegovog najboljeg druga, koja je ujedno i naša kuma, rodila je svoje prvo dete. Ne znam zašto nas je pozvala – nemamo nikakve veze s njom, ali bilo je neprijatno odbiti.
Ipak, muž i ja smo odlučili da ne idemo na banket – samo da svratimo do crkve, čestitamo i odemo. Ništa više. Jer, sa nama su bila i naša dva mala deteta, koje nije bilo moguće ostaviti kod baka, a sa nepoznatim ljudima nismo želeli da ih ostavljamo.
Odmah da kažem, porodica ove devojke živi na selu. Možete zamisliti kakvi su tamo običaji. Kada sam videla gomilu ljudi ispred male crkve, pomislila sam da je došlo celo selo. Verovatno je i bilo tako. Naravno, posle obreda svi su veselo krenuli u restoran na slavlje. A domaćini su organizovali gozbu za pamćenje.
Naš kum nam je rekao da bi svadba u poređenju sa ovim izgledala skromno – bilo je svega. Pečeni prasići na stolovima, cigani sa medvedima, ples do jutra. Takav tradicionalni, seoski način proslave krštenja deteta meni je nepoznat i teško razumljiv.
Ali, to nije bilo ono što me je najviše iznenadilo. Najviše me je šokiralo ime koje su roditelji dali devojčici. Ono što sam čula bilo je van mog shvatanja. Već sam navikla na razna imena poput Evelina, Adel i Gloria. Ali ovo ime sam prvi put čula. Tabita!
Šta mislite o tome? Iskreno, nekoliko puta sam pitala da ponove, jer nisam mogla da shvatim kako tačno zvuči. U početku smo muž i ja pomislili da ime ima japanske korene. Ali juče sam na internetu pročitala da je grčkog porekla.
Naravno, pravoslavni sveštenik nije želeo da je krsti imenom Tabita. Zato su joj u crkvenom kalendaru odabrali ime Tatjana.
Iskreno, ne volim da osuđujem roditelje zbog izbora imena za svoju decu. Smatram da je to njihova lična stvar i da niko nema pravo da im nameće svoje mišljenje. Ni u ovom slučaju ne osuđujem, samo se čudim. Ništa više. A još više se divim bogatoj roditeljskoj mašti.
I saosećam sa devojčicom koja će ceo život nositi ime Krivošejeva Tabita Petrović. Tako zvuči njeno puno ime.
Kada je moja školska drugarica nazvala ćerku Frančeska – u čast Pape Franje – mislila sam da više neću čuti nešto neobičnije. Ali, prevarila sam se. Život je neverovatan i uvek može da nas iznenadi još više. U ovom slučaju, ime Tabita mi je ulepšalo dan.
Naravno, ako dete dugo zovete tako, može se navići. Možda mi čak vremenom prestane delovati toliko neobično u našoj sredini.
Majci deteta je bitno mišljenje drugih – ona čita ovaj tekst. Ovih dana idu da upišu dete u matične knjige i razmišljaju: da li da pišu Tabita ili Tatjana (kako su je krstili). Roditelji su se pokolebali, jer su mnogi rođaci bili protiv imena Tabita.
Meni se takođe nije dopalo – i to sam joj iskreno rekla.
Što se tiče sveštenika, on je predložio varijantu Tavifa, ali roditeljima se nije svidelo.
Hvala svima!
