Kad je Zina imala šest godina, moja supruga je preminula. Nakon toga, nijedan dan nisam proživeo za sebe. Na njenoj sahrani obećao sam joj da ću se do kraja svog života brinuti o našoj ćerki i voleti je za nas dvoje.
Moja Zina je rasla kao pametna i vredna devojčica. Učila je samo petice, pomagala mi u kući, a kuvala je baš kao njena majka – ukusno, da prste poližeš.
Vreme je prolazilo, i Zina je samostalno upisala fakultet. Njeni rezultati su se malo pogoršali, ali to mi nije bilo važno, jer je istovremeno radila i, kao i ranije, pomagala mi u domaćinstvu.
Kasnije je Zina upoznala Mihaila i ubrzo me upoznala s njim. Dobar momak mi se učinio, i bio sam presrećan kada su mi deca rekla da su odlučili da žive sa mnom posle venčanja.
Ali posle tog venčanja sve se promenilo. Zet je počeo da razgovara sa mnom nevoljno. Stalno je bio grub, bez poštovanja, vikao na mene…
Zato, kada mi je ćerka predložila da prodamo naš dvosobni dom i kupimo veći stan u prestonici, postavio sam jedan uslov: stan moramo da registrujemo na moje ime.
Zet je, naravno, počeo da viče, govoreći da mu ne verujem. Nisam imao šta da krijem i rekao sam im direktno:
– Treba mi garancija da na starost neću ostati na ulici. Kad mene više ne bude, stan će ostati vama, i radite s njim šta hoćete.
Ćerka i zet su pokupili svoje stvari, usput me nazivajući raznim imenima, i već za dva dana su se preselili u grad.
Nakon toga, Zina je potpuno zaboravila na moje postojanje. Ipak, duboko u sebi nadao sam se da će me razumeti i prestati da se ljuti.
Nekoliko meseci nakon te svađe bio je moj rođendan – jubilej, 60 godina. Bio sam siguran da će mi Zina prirediti iznenađenje, pa sam sredio celu kuću, spremio njena omiljena jela, lepo se obukao i seo za sto.
Ceo dan sam proveo sedeći za stolom, gledajući kroz prozor, očekujući da će se kapija otvoriti i da ću konačno videti Zinu. Čekao sam je do večeri. A onda sam se presvukao, legao, ostavio svu hranu na stolu, zaplakao i razgovarao s fotografijom svoje pokojne žene. Ni ne znam kako sam zaspao.
Zar je ćerka toliko ljuta na mene da nije htela ni telefonom da mi čestita rođendan? Ili se možda nešto dogodilo? Ne, moja Zina ne bi mogla tek tako da zaboravi svog starog oca…
