Moja snajka bila je divna devojka, volela je mog sina, zvala me mamom i poklonila nam dvoje divne dece. Ali, nažalost, doživela je saobraćajnu nesreću. Nisu je mogli spasiti. Sin je ostao sam sa dvoje male dece, počeo da pije, izgubio posao.
Za decu smo dobijali pomoć od države, a roditelji počinioca nesreće odlučili su da nam pomognu i do punoletstva ponudili da uplaćuju neku sumu za izdržavanje dece. Uspešno smo se izvukli iz te situacije, a godinu dana kasnije sin je upoznao drugu ženu i pronašao utehu u njoj.
Iskreno, od početka sam bila protiv tih venčanja. Ona mi je na prvom susretu delovala materialistički, zla. Čak nije volela sina dečaka. Ali sin je bio zaljubljen, pa nije želeo da me sluša i oženio se njom. Nakon što su mladenci počeli da žive zajedno, počela sam da primetim promene u ponašanju dece.
A onda me je sinova komšinica pozvala i ispričala da stalno čuje vikanje iz njihove kuće, snajka viče na decu, na primer, zbog razbacanih igračaka. Znala sam da maćeha zlostavlja moje unuke.
Deca su postala povučena, nestao je osmeh s njihovih lica. I jednog dana sam odlučila da ih posetim bez upozorenja kako bih ih zatekla na delu i videla da deca tiho sede na sofi. Bilo je jasno da je mlađi unuk nedavno bio jako uplašen, imao je crveno lice. – “Odveduću ih kod sebe. Zvijer!”
Te večeri me je nazvao sin, vikao u slušalicu zašto sam dovela njegovu ženu do suza. – “Tebi samo treba novac!” – rekao je, aludirajući da želim da preuzmem novčane isplate za decu. Uzalud sam objašnjavala da deca psihički pate, sin mi nije poverovao. To je njihov problem. Imam nameru da branim svoje unuke do poslednjeg daha.
