Te večeri, kada je dobio otkaz na poslu, Kostja je proveo u baru. Pred njim su bili sumorni dani, kada će ponovo morati da prikuplja dokumenta, prijavljuje se na biro za zapošljavanje, a zatim stoji u redu sa istim takvim nezaposlenima kao što je on, dolazeći na svake dve nedelje da se evidentira.
Kostja je još uvek bio veoma mlad i nije mogao da zamisli da će mu sudbina tako krenuti. Nekada je bio odličan đak u školi, a u jedanaestom razredu čak je postao „Učenik godine“. Odlučio je da upiše fakultet, Fizički fakultet – mladić je sanjao da se bavi naukom. Bez problema je postao student i svih godina provedenih na univerzitetu primao je povišenu stipendiju. Međutim, po završetku fakulteta, mesto u naučnom institutu za njega se nije našlo. Možda da je bio uporniji i borbeniji… Ali tada je Kostja izgledao kao tipičan „štreber“ – mršav, u teškim rožnatim naočarima, pritom veoma tih i stidljiv u svemu što nije imalo veze sa naučnim istraživanjima.
U međuvremenu, morao je da radi. Oca Kostija poznavao je samo po pričama — on je davno umro, majka se ponovo udala, imala je decu u novoj porodici, i nije mu mogla finansijski pomoći. U stvari, kost je imala samo baku po ocu. U njenoj kući je živeo, na njenu penziju i stipendiju Kosti baka i unuk su kupovali namirnice i najpotrebnije.
I tako je Koste uspeo da se uvredi u školu kao učitelj fizike. Direktor je u početku bio zadovoljan, ipak, muški pedagog je retkost. I nastavnik u ovoj disciplini je bio potreban pozarez, a ovde je bio mladi stručnjak, diplomirani univerzitet sa crvenom diplomom. Ali onda je došlo razočaranje. Kostja očigledno nije mogao da se nosi sa disciplinom. Deca na njegovim časovima su se borila, šetala po razredu, radila domaće zadatke iz drugih predmeta, pa čak i trčala do najbližeg štanda za sladoled. Niko nije slušao objašnjenja mladog učitelja.
Tada su alarmirali roditelji diplomca koji su trebali da predaju EGE iz fizike. Otišli su kod direktora i zatražili da Kostju zamene iskusnijim nastavnikom. Direktor je pozvao mladog čoveka i predložio mu da napiše izjavu po sopstvenoj želji.
Kostu nije ostalo ništa drugo nego da ode na gradilište. Ali ni tamo nije išlo. Možda ako se momak koji se nije razlikovao fizičkom snagom nekako postepeno uvukao u posao, ali radnici koji su se zadovoljili “studentu” nisu dali, početniku je bio najteži i najprljaviji rad. Kostija se trudio, još više, zarada na gradilištu bila je veća nego u školi, a u novcu su on i baka bili veoma potrebni.
Međutim, uskoro su otišli bolesnici. Kost će se prehladiti, radeći na hladnoći, a zatim će vam otkinuti leđa. Na kraju mu je prorab rekao da takav “dohlak” kolektivu nije potreban, ništa lično. Tada je Kostija odlučila da se napije. Još na univerzitetu nije uzimao ni pivo u usta, ali je na gradilištu počeo malo “koristiti”. Bilo je tako zamrznuto do kraja zimskog dana provedenog na otvorenom, da je, nakon završetka posla, mogao da se zagreje, samo pijući nekoliko čaša vodke.
A onda je odlučio da se samo napije i zaboravi, da ne bi mučili misli o tome kako je odrastao bezvredan, nikome osim baki, koji nije bio potreban. Međutim, Kostija je dao sebi izveštaj da mora doći kući svojim nogama. Dakle, bliže ponoći, kada je barmen ponudio da natoči još jednu čašu, mladić je odbio. Isplatio se, podigao ovratnik jakne i izašao u ledenu noć.
To je bio kraj grada. Šuma je, međutim, više park, jer su ovde bile proklađene staze i tokom dana su šetali građani, nekoliko bogatih osoblja iza visokih ograda i bolnički grad. Korpusi su bili malo dalje, a odmah pored puta stajala je zgrada mrtvačnice.
Kostija nikada nije bio sujeveran, ali je ipak pomislio da je to mesto gde ne bi želeo da radi… i nije čak ni to što bi morao da bude među mrtvim telima, već u ljudskoj gori sa kojom bi se neizbežno susreo ovde. Na kraju krajeva, skoro svako ko je umro za nekoga je draga i bliska osoba. Kostija je ponekad sa strahom razmišljao o danu kada će morati da sahrani babulu, o tome kako će to preživeti.
Prolazeći pored mrtvačnice, Kostja je iznenada čuo plač bebe. Prvo je odlučio da mu se to čini. Verovatno neka slušna halucinacija. Ali ipak je prišao mračnoj jednospratnoj zgradi. Na vratima je viseo zamak, u prozore nije bilo moguće videti ništa-prljavo staklo, rešetke.
Ali plakanje se ponovo začulo i sada je zvučalo još glasnije. Kost prinik uhom do vrata. Pa, tačno! Unutra je plakala beba. Mladić bi mogao pomisliti da je radnik mrtvačnice, neka žena koja nema sa kim da zadrži bebu, i ona ga je povela sa sobom. Ali ta brava na vratima…
Koste je tada mislio da je čuo slab glas-stenjanje “pomoć!”.
Ne razmišljajući više, Kostja je izvadio telefon i počeo da bira policijski broj. Mehanički glas ga je upozorio da se snimaju svi razgovori. Zatim mu je odgovorio mladi glas, a kost je imala utisak da je dežurni dremao, a on ga je probudio.
– Gde? Beba plače u mrtvačnici? Jeste li sigurni?…
– Pa da… na vratima je brava, ali unutra je neko, apsolutno sam siguran-dokazala je Kostia.
Da li ste vi sami tamo? Skoro 1 sat ujutro…
– Vidite, vraćao sam se iz bara…
Na tom kraju su spustili slušalicu. Kostia se glasno grdila. Trebalo je da prođemo kroz bar! Kao u masteru i Margariti.
“Milicija? Drugar dežurni, naredite sada da se pošalje pet motocikala sa mitraljezima kako bi se uhvatio strani konsultant. Šta? Zađite za mnom, ja ću ići sa vama… kaže pesnik beskućnik iz ludnice…”Kostja je zapamtio ovaj citat napamet.
U međuvremenu, dete je plakalo sve slabije i samo je to nateralo mladića da ponovo nazove broj “02”. Ovaj put, dežurni na tom kraju žice nije svečao. On je bez oklevanja obavestio Kostu da je uhvatio “beločku”, savetovao je da ide kući i prespava, a zatim i da se kodira.
Postalo je jasno da se čuvari reda ne mogu nadati. Kostja je uključio baterijsku lampu na mobilnom telefonu i primetio se u potrazi za nečim što bi mu pomoglo da sam otvori zaključana vrata. Na kraju, u grmlju je primetio žlezku, neku vrstu montiranja.
Oskudne veštine fizičkog rada stečene na gradilištu, ovaj put, Oh, kako su bile korisne! Kostija je počela da lomi zamak. On je bio očajan, uveren da to neće uspeti, a onda je, čuvši žalosno škripanje deteta, ponovo osetio snagu i naleteo na žlezdu.
Konačno, sa velikim poteškoćama, vrata su mu se približila i zaskripala. Kostija je ušla unutra. Zrak baterijske lampe primećen je u praznoj, tamnoj sobi.
Nedaleko od vrata, na podu, video je mladu ženu u krvavoj košulji. Lice joj je bilo smrtonosno bledo, duga kosa je bila raspuštena. A ispod njih, ispod tih pramenova, nešto se pomerilo… eto, sićušna drška je bljesnula. Kostia je shvatila da je žena umotala novorođenče u kosu i pritisnula ga, pokušavajući da se zagreje.
Kostja je razbio munju na jakni, a zatim je provukao džemper kroz glavu. Umotao je bebu u nju, a jaknu je bacio ženi na rame. I tek nakon toga pitao:
– Šta se dogodilo?
Najviše od svega, plašio se da se dogodio neki zločin.
Bilo je teško odgovoriti ženi. Previše se smrznula i oslabila od gubitka krvi.
– Moramo u bolnicu – jedva je šapnula.
– Naravno…naravno…sada sam…. Samo ću reći da ste tu, a onda mi opet neće verovati da je neko živ u mrtvačnici. Opet će se odlučiti da sam se samo napio. Kako se zoveš?
“Oxana”, rekla je žena belim usnama.
Kostija je opkolila Oxanu, pomogla joj da se podigne, usadila je na prodavnicu. Žena je čvrsto držala bebu.
Sedite ovde, rekao je Kostja, a ja u bolnicu.
U početku je želeo da pozove “hitnu pomoć”, ali je kasnije shvatio da je bolnica ovde, da će brže trčati nego voditi telefonske razgovore.
Kostija je otišla u bolnički grad. Prvo je želeo da pronađe korpus roddoma, ali je u blizini njega bila stanica “brze pomoći”, i on je otišao tamo.
Otvarajući vrata, kost je gutala vazduh ustima:
– Pomoć! Ovde pored vas, žena… upravo je rodila. Zamrzava se sa bebom. Na automobilu ste bukvalno tri sekunde … potrebna su nosila. Pomoći ću…
Nažalost, ni ovde nije bilo moguće odmah izaći. Prvo su Koste postavljali pitanja, a zatim su čekali još nekoliko minuta da se najbliža posada vrati sa poziva.
Kostija nije izdržala:
– Dajte nešto toplo, neka vrsta pokrivača. Ja sam tamo. A vi se vozite do mrtvačnice… do ulaza…
Uskoro je Oxana već ležala na nosilima, prikrivena pledom, a felьdšer je zvala policiju. U porodilištu, videvši mladu ženu, takođe su utrnuli. Policija je stigla tamo. Kostiju nisu pustili kući, beležili su svedočenja.
Tako je počela da se obnavlja cela ova priča. Oxana je počela prerano da se porodi. Planirano je da se porodi u plaćenom odeljenju, u prisustvu muža, ali je rok bio u redu za oko dve nedelje.
U gradu, kao i svuda, zbog sezonskih bolesti, nije bilo dovoljno medicinskih radnika i mašina. Kao rezultat toga,” hitna ” je stigla tek nakon nekoliko sati. Oxani je već izgledalo da će zbog krvarenja koja je počela, umreti. Kada je dovedena u porodilište, bila je u nesvesti, puls se jedva osećao. A mladi lekar to uopšte nije uspeo. Otkucaji srca bebe još više nisu mogli da čuju.
Smatrala je da je žena mrtva, pokušala je da sprovede najprimitivnije reanimacione akcije. A onda je konstatovala smrt i poslala “telo” u mrtvačnicu, gde je radni dan skoro završen, i odlučila je da se sutra bavi ženom, ostavljajući je na kauču u hodniku.
Ali priroda je uzela svoje, i tamo, u zidovima “obitelja smrti”, Oxana je došla. Rodila je bebu i, ne znajući kako da je zagreje, umotala je u pramenove svoje duge kose. Žena je pokušala da pozove pomoć, ali je imala premalo snage za to. Ona je, onda se oporavila, ponovo izgubila svest. A da beba nije plakala tako glasno i uporno da kost koja je zakasnila nije prošla…
-Da — a, – pružio je mladi policajac, – sada gori Romanovu… pa, onome ko je danas na dužnosti. Uostalom, razgovori se snimaju. A da ste ga vi, momak, poslušali i otišli kući, žena bi sigurno umrla.
Ali još u većem nemiru bila je mlada “lekar”, koja je nekoliko sati ranije odlučila da je Oxana umrla. Jecala je i nijedan sedativ nije mogao zaustaviti taj tok suza.
Slučaj je preuzela Iskusna babica:
– Prvo što treba da uradite je da pozovete oca. Na kraju krajeva, odmah su ga obavestili čim… Nadam se da je srce čvrsto, da će takve vesti preživeti preko noći.
Ko je tamo rođen? – iznenada pitao Kostija, – nisam bio pre toga, a sada sam se pitao. Devojko? Dečko?
“Dečko”, odgovorila je babica iz dubine hodnika.
Kostija je došao kući tek u zoru. Baba nije otišla u krevet, čekala ga je. Skuvala je čajnik i oni su dugo sedeli raspravljajući o celoj priči.
Posle neprospavane noći, Koste je želeo da se naspava i mislio je da ga niko neće uznemiriti. Ali do podneva, vrata su pozvana, Baba je otišla da se otvori, a nekoliko minuta kasnije se nagnula nad unukom.:
– Kostik, tamo do tebe…
– Pa šta? Pa, ko? – bukvalno je zastenjao momak koji nije želeo da prekine slatki san.
“Izađite”, strogo je rekla baka, ” morate!
U hodniku je neki nepoznati čovek čvrsto zagrlio kost, pritisnuo ga.
– Hvala-šapnuo je, – za moje, za moju Kušku… za kovčeg života sada je tvoj dužnik.
Čovek nije dugo ostao kod njih, on je ponovo požurio u porodilište, svojoj ženi. Kasnije su na vratima pronašli torbu sa šampanjcem i raznim delicijama.
Kostija i baka su mislili da je to gotovo. Ali, nedelju dana kasnije, Costa je dobila poziv. Na mobilnom telefonu se pojavio nepoznati broj.
– To je Sergej-predstavio se pozivalac-Oxanin Suprug. Izvinite što sam ovde preuzeo inicijativu. Konstantin, želim da vam ponudim posao. Kako mislite da vodite stanicu mladih tehničara? Tamo radi mnogo krugova, uglavnom tehničkog pravca. Momci idu ozbiljno, među njima ima mnogo talenata, takvih” starleta ” čije sposobnosti treba razviti. Tamo je bila direktorka u letu, dala je otkaz. A šef ureda za obrazovanje je moj brat. Preporučio sam mu vas i on čeka … platu…
Sergej je nazvao sumu koja je primorala kostiju da sedi na stolici.
“A takođe”, nastavio je Sergej, ” u proleće, kada ćemo krstiti Dimku, želimo da vas sa Oxanom zamolimo da budete kum. Nećete odbiti?
Kostija je samo mogla da klimne glavom. Tada je shvatio da ga Sergej ne vidi, i tih je rekao
– Neću odbiti.
