– Tonia, zašto to radiš? Snaja vam nikada neće biti rodna ćerka, a unuk će uskoro zaboraviti na vas. Ponovo će se udati i zaboraviti na tebe”, kažu mi prijateljice. Ne mogu to da uradim! Sramota me je što je sina pogrešno odgajala. Sama ga je odgajala, bez muške ruke,i to je bila posledica. Vadim se oženio pre 7 godina. Nastia je tada došla u naš grad da studira. Iznajmili su sebi stan i počeli da se slažu. Od prvog dana naša veza nije uspela. Nismo se otvoreno sukobljavali, međutim Nastia je bila oprezna prema meni. Nisam se mnogo mešala u njihov život, jer sam sve vreme radila.
Ni mene nisu zanimale nikakve provere – neka žive kako žele. Kada su se zvali u posetu, dolazili su, a ponekad su me posećivali. Posle dve godine dobio sam unuka. Deca su iznajmljivala stan, iako su sanjala o svom. Kada je unuk odrastao, počeli su da se svađaju. Vadim mi se zakleo da nema nikoga, jer sam se osećao. Čekao je trenutak kada će Artem otići u baštu i poslužiti za razdvajanje. – Mama, šta ner voaješ? Ali menta ću platiti. Marija je, između ostalog, takođe trudna, a Nastja neka se sama obezbedi, neka ide kod roditelja, rekao mi je sin.
Naravno da smo se svađali jer nisam odobravala njegov čin. Nastja nije želela da ide nigde, jer će u svom gradu ostati bez posla, a sin bez sadika. I roditelji je ne očekuju tamo. Počela je da traži svoju sobu za iznajmljivanje, jer joj je puni stan bio van džepa. Nakon razdvajanja, telefonom sam održavao kontakt sa snahom. Jednom sam ih posetila, jer je moja plemenica htela da preda stvari svog sina, trebalo je da ih probam. Anastasija nije bila baš srećna zbog mog dolaska.
Izgleda da je obra za nekada bila poznata. Uostalom, nije bilo slatko za nju-Vadim je plaćao malo da izdržava novu porodicu. došao sam tačno kada je unuk večerao. Snaja me je obradovala. – Ne volim boršč bez mesa. Mama ne može kupiti kokošku, jer stan mora biti plaćen – rekao je unuk, a snaja se okrenula prema prozoru i plakala. Pitao sam snahu da li je moguće ići u šetnju sa unukom. Dozvolila je. Otišli smo zajedno u supermarket da kupimo namirnice. Išla sam putem i sećala se kako sam kao dete imala isti boršč bez mesa kod bake.
Ali tada su svi ljudi živeli ovako. Od tada sam počeo da pomažem snahi novcem. Sin nije znao za to, ali je nekako Artemka progovorio. – Jesi li normalan? Ne možete kupiti unuku bicikla, a vi ih plaćate za stan, sin me je napao. – Da li želite da vaš sin živi na železničkoj stanici? Nastia sama odgaja dete, a ti… nemate savest, pa moram da platim za vaše greške”, odgovorio sam. Pa, neka, ali moj rodni unuk neće jesti boršč samo na vodi.
