Anja je bila nekompanejska devojka. Tiha i odvojena. Nije imala prijatelje i prijateljice, a studentske sabantui je nisu interesovale. Živela je studije, knjige i udžbenici su joj bili prijatelji. Univerzitetska biblioteka je najbolje mesto za druženje. Anja se nije trudila da se istakne, pa je skoro niko nije poznavao na Univerzitetu. Te večeri je ostala u biblioteci. Izašla je kasno. Kada je došla do kuće, odlučila je da skrati put i otišla je kroz pustoš. Tada ju je uhvatio silovatelj i iskoristio trenutak, učinio svoju crnu stvar.
Tada je pobegao tako brzo da devojka nije ni primetila njegovo lice. Posledice su se manifestovale nakon mesec i po dana. Anja je začela dete. Lekar je insistirao na porođaju, objašnjavajući da ako sada prekinete trudnoću, postoji velika opasnost da anja više nikada ne može postati majka. Anja je teško pristala na žvakanje ljudi, misleći da će nakon porođaja bebu predati u sklonište . Jer u ovoj fazi, ona je imala prioritet u učenju, a ne u petljanju sa bebom. Ali kada je u porodilištu videla svog sina, nešto u njoj se prevrnulo.
“Nikome i nikada te neću dati. Ti si moj i samo moj”, mislila je, gledajući bebu. Dečak je osvojio mamino srce svojom bespomoćnošću. Dve godine kasnije, Anja je bila užasnuta, samo od sećanja, što je nekada pretpostavljala da će ostaviti miša u priюtu. Danas je sigurna šta uradi ona je tada i to bi bila njena najveća greška u životu. Sada se ne žali ni zbog čega i veoma je srećna što ima sina poput medveda. Dečak je takođe srećan što živi sa majkom.
Šetali su parkom, majkom i sinom. Odlično vreme, odlično raspoloženje. Dečak nije ćutao ni na trenutak, neprestano pitajući. Majka, oduševljena radoznalošću svog sina, detaljno je odgovarala na njegova pitanja. Prolaznici su se, čuvši njihov razgovor, nasmejali. Ali majka i sin nisu primetili nikoga. Žive jedni za druge. A svet pripada njima.
