Svekrva je predložila da to učinimo: seli smo se kod nje, a stan iznajmljujemo. Nije bilo nigde: složili smo se. Kada je muž bio kod kuće, svi su se sjedili sa nama. Ali treba da izađe-odmah sam stavljen na svoje mesto.
Nije bilo dozvoljeno ni da se približi frižideru. Dugo sam plakala pred mužem, pokušavala sam da mu objasnim sve. Nije mogao da veruje da će svekrva sa ćerkom pasti da mi razmaže češalj nečim lepljivim. Ne mogu da kažem koliko dugo bih izdržao, ako ne i jedan slučaj. Obično smo rano ujutro suprug i ja zajedno izlazili iz kuće. On je na poslu, a ja sam deca u bašti.
Ali jutros se čovek malo razboleo i odlučio da ne ustane iz kreveta. Otišao sam zbog svojih poslova i ubrzo se vratio. U vratima se sukobila sa zolovkom. – Hej ti, baci pivo, živi. – Šta si ti, šta? – Šta ne shvataš? Brzo sam rekao.
Pa ću ponoviti! Ruke u noge, i požurio do prodavnice! Iz kuhinje je izašla svekrva: – tačno! Neka nešto korisno uradi, smešno! I neka smeće iznese. U tom trenutku su se otvorila vrata naše sobe i moj muž je izašao odatle. Nijema scena. Svekrva je kukavički nestala u kuhinji.
A čovek je uzeo ovog podljuda za šivorot i spustio se niz stepenice, vikavši da se više ne vrati. Zolovka je htela da nešto lupa, ali se nije usudila. Svekrva je pokušala da igra napad, ali je njen muž poslao negde daleko.
Pozvao je naše stanare, upozorio da je to poslednji mesec. A njegovi rođaci su upozorili da, ako kažu barem jednu reč u moju adresu do kraja meseca, mogu smatrati da više nemaju sina. Mesec dana kasnije vratili smo se u rodni stan. Ali taj užas me je dugo proganjao. Svekrva i svekrva su se odrekli rodnog sina, a on ne pati. Čak kaže da ih ne želi znati i videti.
