Antonina je stajala pred grobom Antona. “A kako se lepo udvarao. Govorio je da nas je sudbina spojila za ceo život, zato i imena imamo ista.” – “Oprosti mu, Gospode!” – izgovorila je Antonina naglas i brzo otišla kući. Grob bivšeg muža videla je slučajno, dok je obilazila groblje svojih roditelja. Delovalo bi kao, pa šta, videla je i videla, šta tu ima? Već su se davno rastali, ali noću su navirali uspomene. Počeli su dobro. Anton je radio u fabrici, Antonina je bila vaspitačica u vrtiću. Imaju troje dece, kupili su stan i vikendicu. Vikendicu Anton nije voleo, na njoj je radila samo Antonina sa decom. Anton je govorio da povrće može da kupi za platu majstora, a vikendica je bila samo zabava. Činilo se, živi i uživaj.
Ali Anton je počeo da se zadržava na poslu, a ponekad je dolazio i tek ujutro. Govorio je da je sa muškarcima u garaži ostao. Prestao je da se zanima za decu, iako je ranije bio srećan zbog njihovog rođenja i provodio vreme sa njima. Antonini su počeli dolaziti glasine da je Anton vara. Pitala ga je, a on je odgovorio: “Ljudi nam zavide na sreći, pa pričaju gluposti.” Antonina nije poverovala, ali je ćutala. Tog subotnjeg jutra Antonina je zamolila stariju ćerku da ode na vikendicu i potpiči peć. Bilo je vreme da počne sezona na vikendici, a odvoditi decu u hladnu i vlažnu kuću posle zime značilo bi prehladu. Poslala bi muža, ali on je ostao na noćnoj smeni, imala je hitan posao na radu. Majka još nije uspela da spakuje decu i sve što je bilo potrebno, kad se ćerka vratila.
-Šta se desilo? – mama je gledala zbunjenu ćerku koja je ćutke stajala na vratima.
-Pa šta se desilo? Ne ćuti. Da li te neko uvredio? Šta, šta se desilo? –
-Mama, tamo na vikendici… – ćerka je zaplakala. Antonina je zagrlila ćerku i odvela je u kuhinju.
-Pa šta je to?
-Tamo je tata. Prišla sam vikendici, dim je izlazio iz dimnjaka. Uplašila sam se, tiho sam prišla prozoru, pogledala, a tamo je tata sa nekom ženom. Smeju se. Pobedila sam.
-Dobro si postupila. Smiri se, ne plači. Biće sve u redu.
-Mama, rastani se od njega. Moji prijatelji već govore da tata izlazi sa lako dostupnim ženama. Misliš da mi je prijatno to da čujem?
-A kako ćemo živeti same? Sa kojim novcem?
-Završavam školu i idem da radim. Može se učiti i vanredno.
Tek što se ćerka smirila, muž je došao kući:
-Ženo, nahrani me. Gladan sam i umoran.
– A šta dama na vikendici nije nahranila? Kako si umoran? Od uživanja? –
Ćuti! – povikao je muž i gurnuo Antoninu. Deca su počela da vrište i potrčala ka majci. Anton je zalupio vratima spavaće sobe i legao na krevet. Antonina je sa decom otišla na vikendicu. Rad u povrtnjaku joj je zauzimao ruke, ali u glavi joj je kružila misao: šta dalje? Vratili su se u nedelju, a muža nije bilo kod kuće. “To je čak dobro,” pomislila je Antonina i zamolila decu da spakuju stvari oca. Deca su već spavala kada je Antonina videla poznat siluetu u dvorištu. Dok je muž dolazio do sprata, ona je iznela koferu u hodnik i zaključala vrata na kvaku.
– Propasćete bez mene! – vikao je Anton na čitav hodnik – ko te treba sa tom decom? Decu ćeš podizati? Pozvaćeš me da se vratim, neću se vratiti. Ja sam ponosan! Udario je u vrata, vikao: – Dobro je što si me izbacila. Sam ne bih smeo da odem. Uzeo je kofere i otišao.
Noću je Antonina plakala, bilo joj je teško i žao, a tokom dana se trudila da se drži, da deca ne vide njenu tugu. Te iste godine, Antonina je kupila piliće za vikendicu, posadili su više povrća, a za cveće su ostavili samo jednu malu gredicu.
I na jesen je postojala sigurnost da će zimi imati šta da se jede. Ćerka je upisala Pedagoški fakultet na vanredno školovanje i zaposlila se u vrtiću. Život se polako slagao. Jednom je Antonina srela staru poznanicu, koja je počela da priča o tome kako nije u redu da se deca odgajaju bez oca:
– Kako možeš da živiš bez muža? Deci je potreban otac. Pogotovo dečacima koji rastu. Njima je potrebno muško vaspitanje, treba im otac. Pravi otac. A i tebi muž treba.
Ali Antonina nije slušala, nije mogla da oprosti mužu. Posle tri godine, došao je kod Antonine mužev prijatelj.
– Šta treba? – pitala je Antonina sa praga.
– Ni u kuću me ne puštaš? – Uđi.
Prijatelj muža je počeo da hoda po stanu, zagledao se u kutove, otvarao ormare i frižider.
– Šta se dešava? Šta tražiš?
– Anton je tražio da vidim kako živite. Možda da ga pozoveš nazad?
– Odi odavde. I on nam ne treba, – izbacila je Antonina neželjenog gosta.
Tako je Antonina sama odgajila decu. Sine, kad su počeli da rade, izgradili su za majku prostranu kuću na vikendici, i sada se cela prijateljska porodica okuplja na vikendici. Antonina je od zajedničkih poznanika saznala da se Anton oženio ženom sa dva sina. Kasnije je oboleo i preminuo.
„Treba upaliti sveću za pokoj njegovoj duši“, pomislila je Antonina i zaspala.
