Ana Petrovna se osećala veoma usamljeno. Danas je njen jubilarni rođendan — 70 godina, ali umesto da ga proslavi u krugu najbližih, sedela je na klupi u bolničkom parku i plakala. Ni sin ni ćerka nisu čestitali majci. Ipak, barem se komšinica iz sobe setila i poklonila joj maramu, a medicinska sestra joj je donela jabuke u čast rođendana.
Ana Petrovna bila je u dobrom staračkom domu, ali osoblje tamo je bilo potpuno ravnodušno. Doveo ju je tamo sin. Živela je u svom stanu dok je sin nije zamolio da stan prepiše na njega, uveravajući je da se ništa neće promeniti i da će ona i dalje tu živeti.
Kad su dokumenti bili gotovi, sin se sa ženom preselio kod nje. Snaha je stalno bila nezadovoljna svime što Ana radi. Sin je u početku stajao na strani majke, ali vremenom je postao potpuno ravnodušan prema tim sukobima. Kasnije je Ana primetila kako se sin i snaha često tiho dogovaraju.
Jednog dana su joj rekli da se spakuje i ode u starački dom — da se odmori i popravi zdravlje. Gledajući sina u oči, gorko ga je upitala:
– U starački dom me šalješ, sine?
Sin joj je rekao da je to samo na mesec dana, ali posle toga više nije dolazio. Prošle su već dve godine, a ni sin ni ćerka nisu je obišli.
Najgore od svega bilo je što je zbog takvog sina povredila svoju ćerku. Ana je bila iz sela, udala se za Petra i živeli su skromno, ali su imali hrane iz bašte. Jednog dana je sused iz grada posetio roditelje i pričao Petru kako je u gradu život bolji, plate su dobre, a stan se brzo dobija.
Petar je tada ubedio Anu da se presele u grad. Prodali su kuću, kupili stan i starog zaporošca. Petar je, međutim, nastradao u nesreći, a Ana je ostala sama sa dvoje male dece. Radila je dan i noć — čistila i prala podove da bi zaradila novac.
Mislila je da će podići decu, a onda će joj oni pomoći. Ali sve je bilo drugačije. Sin joj nije davao mira, stalno je tražio novac za dugove ili nešto drugo. Ćerka Darija se udala i sa mužem štedela za svoj stan.
Ana je tada sav novac davala sinu, ćerki nije pomagala, i zbog toga su često dolazile u sukobe. Darija je govorila da, ako već ne daje njoj, neka ne daje ni sinu i neka štedi za starost.
Kada su sinu dijagnostikovali bolest, bila mu je potrebna pomoć. U tom trenutku, Darija je već skupila novac za stan i zamolila majku da joj pomogne. Ana nije znala šta da radi. Iako sinova bolest nije bila ozbiljna, odlučila je da mu da novac.
Darija se tada uvredila, ali nije ništa rekla. Uzela je kredit sa mužem. Kasnije se sin oženio i rešio da kupi stan, a Ana mu je opet pomogla, jer je ponovo uspela da uštedi. Darija je to saznala i rekla da joj Ana više nije majka i da, kad joj bude teško, neka joj se ne obraća.
Već dvadeset godina nisu razgovarale. Ana je često razmišljala o tome i žalila što nije drugačije raspodelila pomoć između sina i ćerke.
Dok je tako razmišljala, čula je:
– Mama!
Srce joj je poskočilo. Polako se okrenula. Bila je to njena ćerka, Darija. Noge su joj se odsekle i skoro je pala, ali ju je ćerka pridrža.
– Oh, dugo sam te tražila. Brat nije hteo da prizna gde si, ali zapretila sam mu sudom zbog stana i tada mi je rekao.
Zajedno su ušle u zgradu i sele na klupu u hodniku. Dugo su razgovarale, a potom je Darija povela majku svojoj kući.
Ana Petrovna je tada već imala dvoje unuka i sa zahvalnošću sada pomaže ćerki. Žive zajedno u trosobnom stanu, a Darijin muž nema ništa protiv. Oboje su ceo dan na poslu, pa deci nije dosadno s bakom.
Ana Petrovna je sada zahvalna za svaki dan proveden u porodici, gde oseća da je nekome potrebna. Dani u staračkom domu ostali su iza nje kao ružan san.
