Više ne znam kome da se obratim sa ovim problemom. Stvar je u tome što smo se moj muž i ja čitav život trudili, radili, da našoj deci obezbedimo dostojnu budućnost. Svi to rade, nije u tome poenta, moj bol je u nečemu drugom. Moj muž i ja smo izgradili solidan četvorosoban stan. Na sreću ili na nesreću, imali smo samo jednu ćerku. A zašto na sreću, jednostavno: dvoje ne bih mogla da izdržim. Mog muža nije bilo već dugo, ostala sam sama sa ćerkom. Isprva je bilo teško… a onda je postalo još teže kada se Inna udala za Arkadija i kada su počeli da žive u našoj kući.
Prvo su se uhvatili za potomstvo… i krenulo je. Ćerka skoro da nije izlazila iz porodiljskog. Inna i Arkadij su mi poklonili čak šest unuka, a kada mi je Inna rekla da je trudna sa sedmim, odlučila sam da ozbiljno porazgovaram s njom. Nikad nisam mislila da ću svojoj 34-godišnjoj ćerki objašnjavati šta je „kontracepcija“. Najstrašnije je to što o svim unucima moram da se brinem ja. Inna i Arkadij često idu u restorane, pabove, okupljaju se s prijateljima ili jednostavno leže kod kuće „umorni“ od svojih izlazaka.
Nedavno je moj rođeni brat slomio nogu. Nema ni porodicu ni druge rođake, pa sam morala da odem kod njega. Kada se moja misija kod brata završila, skoro sam zaplakala jer nisam želela da se vratim kući. Bilo mi je prijatno kod njega, gde sam se, posle mnogo godina, setila koliko volim da čitam, slušam muziku i gledam serije. U međuvremenu, ćerka me je neprestano zvala s pitanjima kada ću se vratiti. Ne znam šta da radim s ćerkom – ali više ne mogu s njima…
