Bila sam na porodiljskom odsustvu kada je preminuo deda mog muža i ostavio nam svoju vikendicu u nasledstvo.
Kako sam samo želela da nam ona ne pripadne ili da umesto nje dobijemo bar mali stan u gradu.
Pitate se – zašto?
Zato što, čim bi se vreme prolepšalo i postalo toplo, mene bi sa sinom slali na vikendicu.
Muž je tvrdio da će nam tamo biti dobro – svež vazduh, prirodni proizvodi. Svekrva je uveravala da tamo možemo kupiti sveže mleko za dete po povoljnoj ceni, sveža jaja, a sopstveno dvorište je, kako kaže, najbolje okruženje za dete.
Ali!
Je li me neko pitao kako mi je da tamo živim tih nekoliko meseci?
Nema nikakvih pogodnosti.
Toalet je na drugom kraju dvorišta, kuvam na električnom šporetu, perem ručno, kupamo se grejući vodu.
Nema nikakve civilizacije u blizini.
Ne govorim ni o komunikacijama – bez interneta, bez crtanih filmova.
Moram stalno paziti da dete niko ne ugrize, da ne potrči prema bunaru.
Sve u svemu – jedan užas, a ne odmor!
Muž dolazi samo vikendom jer radi.
I dok je s nama, ne prestaje da ponavlja „kako smo mi srećni“, jer dišemo svež vazduh, a ne teške metale iz grada, hranimo se eko-proizvodima i ne radimo od jutra do večeri u zatvorenom kancelarijskom prostoru.
Još nismo završili „popravni rad u koloniji strogog režima“, a ja sam saznala da sam ponovo trudna.
I ne možete ni zamisliti kakav mi je to bio stres, jer ću morati sedeti kod kuće i s mlađim detetom.
Sigurno se pitate – zašto onda sve to trpim?
Trpim da ne bi rekli kako sam loša majka, da sam sebična i da ne mislim na decu.
