Mislila sam da sam srećna u braku. Ali nismo dugo živeli zajedno – muž me je napustio. Uzeo je sav naš ušteđeni novac za sopstveni stan i jednostavno pobegao od nas. Ostala sam sama u iznajmljenom stanu sa šestomesečnom ćerkom u naručju.
Ne znam kako, ali moja svekrva je prva saznala za to i došla kod mene. Mislila sam da će se sada svađati sa mnom, ali čim je prešla prag, naredila mi je:
– Spakuj svoje stvari, seliš se sa unukom kod mene.
Pokušala sam da odbijem – bilo mi je jako neprijatno. Već nekoliko godina nismo živele u miru. Nikada nijedna od nas nije rekla nijednu lepu reč drugoj. Samo stalne zamerke i uvrede. A sada, saznajući za moju tešku situaciju, muževa majka se pokazala kao jedina osoba koja mi je pružila ruku pomoći.
Čak je i moja rođena majka rekla da u njenoj kući nema mesta za mene i moju ćerku. Protiv toga je bila moja starija sestra, koja sa svojom decom stalno živi kod majke, i majka uvek podržava njeno mišljenje.
– Hvala vam puno, Ljudmila Anatoljevna. Biću vam jako zahvalna, – jedva sam izustila. To je bio prvi put u mom životu da sam rekla „hvala“ svekrvi iz dubine srca. U tom trenutku ona je bila jedina osoba na koju sam mogla da se oslonim.
– Ma, ostavi to! Pa vi mi niste tuđi, – rekla je i uzela svoju unuku iz mojih ruku.
– Hajde, lepotice. Mama neka pakuje vaše stvari, a mi ćemo joj pomoći. Doći ćete da živite kod bake, sunce moje? Naravno da hoćete. Baka će ti pričati bajke pred spavanje, šetati s tobom, praviti ti frizurice.
Dok sam slušala njene nežne reči, nisam mogla da verujem svojim ušima. Ova žena, koja je uvek tvrdila da dete nije od njenog sina i da nikada neće prići mom „kopiletu“, sada je bila puna ljubavi i pažnje.
Brzo sam spakovala sve svoje stvari i te večeri smo se preselili kod svekrve. Ljudmila Anatoljevna nam je ustupila svoju najveću sobu, a ona se preselila u najmanju.
– Zašto tako gledaš? Dete treba prostor, uskoro će puzati svuda. A meni nije potrebno mnogo mesta, – rekla je.
– Smeštaj se, večera će biti gotova za sat vremena. Sad ću nešto ukusno pripremiti.
Na večeru mi je ponudila povrće na pari i kuvano meso, uz reči:
– Dojiš ćerkicu. Naravno, ako hoćeš, mogu nešto da ispržim. Ali dijetetsko je bolje za dete.
U frižideru je bila cela polica sa različitom hranom za bebe.
– Verovatno je vreme da počnemo da hranimo našu lepotu, šta misliš? Ako ti ovaj izbor ne odgovara, kupićemo nešto drugo. Samo reci, nemoj se stideti, – osmehnula mi se svekrva.
Nisam mogla da izdržim i zaplakala sam. Njena dobrota me je toliko dirnula da sam bila potresena do dubine duše. Niko nikada nije tako brinuo o meni i mojoj ćerki kao ova žena, koju sam smatrala glavnim neprijateljem u svom životu.
Ona me je zagrlila:
– Smiri se, draga, ne vredi. Muškarci su svi takvi, nepouzdani. I ja sam tvog Mikolu, tog tvog nesposobnog muža, sama podizala.
Tata ga je ostavio sa devet meseci i otišao kod druge. Neću dozvoliti da moja unuka raste isto tako. Plač je dosta, saberi se! Sad si potrebna svojoj ćerki više nego ikad.
Kada je mojoj ćerki napunila godina dana, slavili smo nas tri: ja, moja ćerka i Ljudmila Anatoljevna – naša voljena baka i anđeo.
Proveli smo skoro sedam godina zajedno, dok nisam ponovo stala na noge i udala se. Moja svekrva je postala moja prava porodica.
