Pripremala mi je ukusni doručak, a sa mnom u školu je davala i mirisnu pogaču koju je toliko volela da peče za tatu i nas sa bratom, jer je znala da nam se jako sviđa.
Kada sam porasla, otišla sam da učim u grad na nekoliko stotina kilometara od svog doma. Na školu sam morala da idem u pola devet, a mama na posao do deset.
Ali svako jutro mama me je zvala, budila za školu i pitala da li imam nešto za doručak i da se toplo oblačim u hladnoj sezoni.
Prošlo je mnogo godina od tada, danas imam porodicu, ćerku, ali svako jutro počinje mojim maminoj pozivom.
Ona ustaje rano i odmah me zove. Zanimaju je moj život, pita o porodici i moli me da ne zaboravim da doručkujem.
Moja mama više nije mlada, ali sada sa nestrpljenjem čekam njen poziv svako jutro kao nikada ranije.
A duboko u duši se plašim da će jednog dana doći dan kada mi mama više neće zvati i ja neću više biti dete, moj život će biti drugačiji.
Čitajte svoje majke, volite ih i budite strpljivi prema njima, posebno kada stare. Nažalost, mame nisu večne.
