Bilo je veče, a poslova kao u priči: ubaciti veš u mašinu, proveriti domaće zadatke starijem detetu, napraviti nešto za vrtić sa mlađim, spremiti večeru i nahraniti ukućane, potopiti pasulj za supu, očistiti pesak iz hodnika. Klasična lista obaveza za ženu i majku. Trčala sam po stanu, hvatajući se čas za jedno, čas za drugo, i nisam odmah čula da mi zvoni telefon.
— Mama, teta Svetlana zove! — dotrčao je stariji sin i pružio mi telefon.
— Reci teti da sam zauzeta i da ću je nazvati kasnije. Ruke su mi prljave od cvekle.
— Nema nikakvog “kasnije”! — čula sam Svetlanin glas (sin je uključio spikerfon). — Operi ruke i dolazi kod mene odmah. Kupi nešto usput!
Dobro sam znala taj ton svoje prijateljice – nešto se dogodilo, i treba ići bez obzira na sve.
— Idem kod Svetlane! Isključi krompir za 10 minuta i prospi vodu! — viknula sam mužu i ubrzo već sedela u taksiju na putu na drugi kraj grada.
— Otvoreno je! — čula sam kada sam pozvonila na vrata.
Ušla sam, a pošto me u hodniku niko nije dočekao, odmah sam krenula ka kuhinji. Zastala sam na pragu.
Moja prijateljica je sedela usred gomile polomljenog posuđa, kuhinjskog pribora, prosutog čaja i kafe, slomljene stolice i ormarića koji je ranije visio na zidu. Bila je potpuno mirna, držeći dve prazne čaše u rukama.
— Ove su preživele! — rekla je, ugledavši me. Dobro je da sam ih čuvala na drugom mestu!
Ovako se dogodilo: Svetlana se popela na stolicu da dohvati svesku s maminim receptima sa gornje police ormarića. Kada je izgubila ravnotežu i pala, instinktivno se uhvatila za ormarić u kojem su stajali tanjiri i razne druge stvari. Sve je s treskom palo na pod i sada ležalo u delovima.
— Jesi li ti dobro? — upitala sam zabrinuto.
— Ako ne računamo to što sam dobila bokalom po glavi, jesam. Težak je, poklon bivše svekrve — odgovorila je Svetlana, trljajući glavu rukom.
— Svetlana, šta da radimo sada?! — zavapila sam, podižući nekoliko delova sa poda.
— Treba pronaći kutije, sve spakovati i izneti u smeće. Počistiti metlom, a onda usisivačem. Sutra ćemo zvati majstora da popravi ormarić. I kupiti novo posuđe. Negde sam videla tanjire na popustu.
Prijateljica me je slušala s izrazom smirenosti, sedeći na ormariću i pijuckajući crveno vino.
— Anja, — rekla je konačno. — Što si tako zabrinuta? Uzmi stolicu, sedi, popijmo i razgovarajmo.
— I ti možeš tako mirno da sediš usred ovog nereda? — upitala sam zapanjeno.
Svetlana je slegnula ramenima:
— A zašto bih se nervirala? Kakav to ima smisao? Sve se već dogodilo. Sad ćemo popiti, pa ćemo u ovom haosu potražiti celu šolju, jer ujutru nemam iz čega da pijem kafu. A kada budem raspoložena, počeću polako da sređujem.
Te večeri, moja prijateljica mi je podarila neprocenjivu životnu lekciju. Ako sve propadne (i ne govorim samo o ormariću s posuđem), nema potrebe za panikom. Treba uzdahnuti, smireno sesti, pogledati ostatke s visine svoje mudrosti i iskustva i zapitati se: može li se ovo popraviti?
Ako je odgovor “da”, skuvajte čaj ili otvorite flašu vina, pozovite nekoga ko će doći čak i usred noći, i razgovarajte do jutra. Ujutru počinje novi dan, i tada, s novim snagama, možete početi sređivati nered — ali ne naglo, već polako, korak po korak, kako ne biste potrošili svu energiju. Jer će vam trebati.
U životu će se još mnogo toga lomiti, padati i razbijati. Ali sve se to može popraviti ili zameniti nečim novim. A nas — nas ne može.
