Stojeći na balkonu, Natasha je s tugom gledala svoju svekrvu koja je sedela u tami na klupi ispred ulaza: da li da je pozove ili ne? Ako je pozove, Maria Matvejevna će podići glavu i klimati glavom – kao da će još malo sedeti. Svekrva je izlazila da diše svež vazduh samo kada je klupa bila potpuno slobodna: gradski razgovori njenih vršnjakinja o komunalnim problemima, skupljim namirnicama i slično, bili su joj nepoznati. Provela je ceo život u selu i već dve godine je primorana da živi sa sinom i snahom.
– Mama je potpuno odustala – uzdahnula je Natasha obraćajući se svom mužu. – Vreme je da ispunimo njenu želju. – Još malo da čekamo, još nije sve spremno za njen preseljenje! – odgovorio je muž.
Pre dve godine, Mariji Matvejevnoj je izgoreo dom, ostala je samo temelja.
Osim kuće, sve je izgorilo – kokošinjac sa kokoškama, mala plastenik. Tada je bila na pijaci i prodavala krastavce i paradajz sa svog vrta. Možda je došlo do kratkog spoja, ili je Marija Matvejevna zaboravila da isključi neki električni aparat, ali plamen je brzo izbio zahvaljujući jakom vetru, i nesrećna žena je stigla na zgarište
Zemljaci su još dugo s drhtanjem pominjali kako je trčala po crnom dvorištu, isprljana čađom i vrištala od tuge. Živela je sama, osim kokošaka niko nije stradao, ali kuća je za nju bila najveće bogatstvo. Nakon što je Marija Matvejevna preležala udar, sin Vanja i snaha Natasha su je doveli kod sebe. Dugo je ležala poluparalizovana, ali je zatim polako počela da hoda.
– Mama, ležite još malo, štetno je da toliko hodate – molila je Natasha. – Ne, sada neću da čekam, a zatim idem kod sebe u selo – odgovarala je svekrva. Svi su tada pomislili da je Marija Matvejevna poludela. Možda se ne seća šta se dogodilo? Svi članovi porodice su pokušavali da je nežno ispitaju.
– Mislite da sam poludela? – smejuci se pitala je svekrva Natashu. – Nije, sećam se da je kuća izgorila, da sam ležala u bolnici. Mislim da ću živeti kod komšinice Poline, ona je takođe sama, pomoći ću joj u kućnim poslovima, a penzija mi je već spremna, polako ću ponovo da gradim. Znam da vi živite skromno, a evo i unuka raste, a ja zauzimam njenoj sobu. Ovde sam suvišna.
Niko nije hteo da kaže da je njena komšinica i prijateljica baba Polina nedavno umrla i da njenu kuću sada deli cela rodbina, preteći tužbama. Svi su se bojali novog udarca.
Polina je bila za nju najbliža osoba, ne samo duhovno, već i zato što je živela najbliže. A Marija Matvejevna je imala i omiljenu mlađu sestru Anju, ali je ona živela na severu, gde je klima bila vrlo stroga. A Vanja i mlađi Dima, samo je Mitka stalno bio po morima i talasima – mornar-motorista, stalno na putu. Najviše je Mariju Matvejevnu opterećivalo što živi u sobi unuke-studentkinje koja čak ne može da pozove prijateljice u svoju sobu. Nekako joj se činilo da devojčice obavezno treba da se okupljaju kod nekoga kod kuće.
– Baka, to više nije vreme, sada svi komuniciramo preko interneta! – objašnjavala je unuka Ljuda baki. – Šta je to za komunikacija? – čudila se baka. – Čak ne mogu da popijem čaj.
Osim što je ograničavala unuku, Marija Matvejevna nije želela da smeta sinu i snahi, videla je kako oni skromno žive. Pokušavala je da im ne bude teret i da pomaže oko čišćenja i kuvanja, ali nije mogla da to radi kao snaha – i baba hoda teško, a leva ruka slabo pokreće. Kada je saznala za babu Polinu, dugo je plakala, a zatim rekla:
– Deco, nemojte da se ljutite, ali sam čvrsto odlučila: smestite me u dom za stare. Ivane, ti imaš punomoćje, još sam ti ga napisala u bolnici, možeš da rešavaš sve te stvari umesto mene. Molim vas, jako želim, barem da imam s kim da pričam. A ako je skupo, prodate moju parcelu. Možda će biti jeftina, ali barem nešto!
Natasha, Vanja i Ljuda su bili zapanjeni, ali polako su je navikli na ovu pomisao. Vanja je, navodno, sredio dokumente za dom za stare i rekao da je prodao zemlju, ali bilo je toliko birokratije – strašna administracija. Dao je novac direktoru, ali on je i dalje odugovlačio, čekajući red. Ali evo, prošlo je već dosta vremena, skoro jesen je, već je želela da se preseli, da deca i unuka ostanu u miru. Kada se Marija Matvejevna vratila iz večernje šetnje, rekla je direktno s praga:
– Vanja, ako me u ponedeljak ne odvezeš u dom za stare, ja ću nekako sama da odem, da znaš! Sama ću doći kod direktora, i kažem: dajte mi krevet, novac ste već primili, država me mora izdržavati!
Vanja je sve vikende negde nestajao. Pojavio se u nedelju kasno naveče, nešto je nervozno šapnuo Natashiji i rekao majci da se spremi – sve je dogovorio s direktorom doma za stare, sutra će imati krevet, i čak, navodno, svoju sobu. Ujutro su krenuli starom Vanjinom „Ladom“. Marija Matvejevna nije mogla da razume – zašto sin vozi ka njenom selu, ako treba da idu u potpuno drugom pravcu.
– Mama, put je iskopan, sada se mora ići obilaznicom! – odgovorio je Vanja. Pa dobro! Evo, već su poznata susedna sela i evo sela gde je Marija Matvejevna živela ranije.
Stara žena je nehotice zatvorila oči – nije želela da vidi poznate uličice i onu prodata parcelu na kojoj je živela pre dve godine. Zatvorivši oči, osetila je da je auto usporio i ulazi kroz neka vrata. Morala je da otvori oči. Auto je ulazio na njenu parcelu sa novom crvenom ciglanom kućom, a pored vrata stajala je i smeškala se njena sestra – Anuška. Činilo se da Marija Matvejevna gubi svest, sve se zamaglilo pred očima. Kada su je došli sebi, i poljubili se sa sestrom, morala je da objasni sve, čak i kako je skoro uništila celo iznenađenje.
– Mama, niko nije planirao da proda zemlju, a novu kuću smo odmah odlučili da gradimo! – objasnio je Vanja. – Nismo želeli da ti kažemo, uzeli smo kredit, a Mitka je poslao dobru sumu novca, bilo je mnogo posla oko izgradnje – vau! Sada imaš tri sobe, veliku kuhinju s terasom, dvokontni kotao, tuš, WC.
Tačnije, to je tvoje i tete Ane – ona je već pola godine ovde, došla je sa severa zauvek, bavila se unutrašnjim renoviranjem, čekala je susret s tobom, ali je trpela – ipak, iznenađenje! Ali da si čekala još dve nedelje, štala bi bila potpuno završena s kokošinjcem, ali ti nisi htela da čekaš! A Mitka bi došao za dve nedelje, a ti si sve planove pokvarila!
Marija Ivanovna je plakala i smejala se, grlila jednu po jednu sestru, sina, snahu, unuku i nije znala kako da im se zahvali. Pa ko bi znao da se priprema takvo iznenađenje? Zašto su ćutali – skoro je došlo do drugog udara od sreće! Kakva radost kada imaš ovako dragu porodicu!
