Oduvek sam se ponosila time što sam rodila i odgajila divnog sina. Ali pre tri godine u našoj porodici desila se strašna tragedija, zbog koje sam se zapitala: da li sam zaista odgajila dobrog, plemenitog čoveka? Moja snaja je preminula na porođaju. Moj unuk je ostao bez majke.
Moj sin je toliko teško podneo gubitak voljene da ne želi da vidi sina. Roditelji njegove žene takođe su se odrekli deteta. A ja nisam mogla. Uzela sam ga kod sebe.
Ne znam da li ću moći da mu zamenim roditelje. Ali trudim se koliko mogu. Moj sin je postao hladan čak i prema meni. Ne može da mi oprosti što sam uzela dete. Gledajući sinovo ponašanje, pitam se: da li ću uspeti da od unuka odgajim dobrog, plemenitog, saosećajnog čoveka?
On misli da sam, uzimajući dete, izdala njega. Možda je delimično u pravu. Možda nisam trebala da ga uzmem. Možda sam kao majka trebala da podržim sina, šta god da je odlučio. Ali kada pogledam ovo nevino stvorenje, shvatim da nisam mogla drugačije.
Kako da predam ovo čudo u dom za nezbrinutu decu? Šta ga tamo čeka? Kakav će čovek postati? Kako će mu se sudbina oblikovati? Ta pitanja me muče. Kao da su me stavili pred izbor: ili sin, ili savest. I ja sam izabrala ovo drugo.
Ne znam da li će Svevišnji prihvatiti moj izbor ili će me osuditi. Teško mi je da se brinem o unuku, jer više nisam tako mlada kao u vreme kada sam odgajala sina. Moje prijateljice mi nude pomoć, ako mi bude potrebna. Ali trudim se da sve radim sama.Unuk je miran i poslušan dečak. Bar u tome imam sreće. Nadam se da ću uspeti. I da će njemu biti dobro.
