Kada sam jednog dana uveče krenula u bolnicu sa kontrakcijama, muž i ja smo čekali dolazak našeg četvrtog deteta. U to vreme naša porodica je već bila “bespomoćno velika”. Moji drugi i treći dečaci su blizanci, iako ni u muževljevoj ni u mojoj porodici nije bilo blizanaca do nas. Zato je posle moje sledeće trudnoće glavno porodično pitanje (uz malo humora, naravno) bilo:
“A šta ako ponovo dođu blizanci?” Naši bake i deke su bili veoma impresionirani: prvo smo morali da ih sve obradujemo. Zahvaljujući UZD-u, uspeli smo da saznamo da li su blizanci ili ne. Ispostavilo se da nisu: četvrti “nindža” je došao sam. Konačno je sve gotovo… Smestili su me u plaćenu jednoosobnu sobu, koju smo muž i ja unapred platili. A nakon nekoliko sati doneli su mi mog malog dečaka na dojenje. Nakon nekoliko minuta glavni lekar je ušao u moju sobu i rekao, gledajući u pod:
“Imamo ovakvu situaciju… Danas ujutro 18-godišnja devojka je rodila devojčicu, potpisala je odricanje, pozvala taksi i otišla iz bolnice.”
“Jedva je mogla da hoda nakon porođaja, ali nije želela da ostane u bolnici ni trenutka duže. Počela je da histeriše, morala sam da je pustim.”
“A devojčica je tako lepa, zdrava. A ti, kako ja znam, stvarno si želela blizance. Razmišljala sam… Možda bi mogla da uzmeš dete?”
“A mi ćemo napisati da si rodila bliznakinje…”
“Ne želim da dam dete u dom za decu. Kakav je to život za dete? Samo suze…”
“Naravno, to je ilegalno, možeš proći zvaničnu proceduru usvajanja, ali to su meseci, i još nije sigurno da će sve ispasti dobro.”
“I tokom tog vremena dete će biti u domu za decu. Šteta…”
Iskreno, bila sam šokirana…
Dobro sam se poznavala sa upravnikom, Ljubovom Stepanovnom. Prijatna žena, veoma dobra. Takođe smo razgovarali van bolnice. Zato me je verovatno i kontaktirala sa ovom “klizavom” ponudom. Ali na kocki su bili život i sudbina odbijenice… Odlučila sam gotovo trenutnim potezom!
“Idemo. Imam iskustva u odgajanju blizanaca. Samo nam nedostaje peto dete da izjednačimo račun.”
Rekla sam to kao šalu, naravno, ali u svakoj šali, znate… Usput, sva moja deca su dečaci, a moj muž je sanjao o ćerki… To je bilo u teškim devedesetim, deca tada nisu bila registrovana kroz organe starateljstva. Moja Oksana je jednostavno zabeležena kao moja druga u bliznakinji.
Objasnila sam svojoj porodici sledeće: “Ponekad se druga beba ne vidi na UZD-u za prvu bebu.” Tako da rođaci nisu postavljali mnogo pitanja. O tome je znao samo moj muž, i on je prihvatio moju odluku “s oduševljenjem”. Najsmešnija stvar je da Oksana veoma liči na njega, ima iste plave oči i plavu kosu. Sada su deca odrasla, i niko čak ni ne sumnja da Oksana nije naša krvna. Čak i ja zaboravljam na to… Moja draga ćerko!
