Sa godinama počinješ da gledaš na život drugačije. Počinješ da shvataš da je život prošao kao bljesak filmskog kadra – trenutak na ekranu – u trenutku. Iznenada postajemo svesni da smo proživeli svoj život onako kako nismo želeli. U mladosti sam se bavila nečim što me uopšte nije interesovalo.
Odlučila sam da se oslobodim tih okova, da u starosti bar živim za sebe – onako kako želim. Imam 78 godina. Hvala Bogu, zdravlje me ne napušta. Nije me sramota što želim da živim za sebe. Ceo život sam potrošila na muža i decu, pa sada imam pravo da budem srećna. Zbog toga su me počeli kritikovati i zamerati, ali za sve optužbe i primedbe me nije briga.
Želim da prekinem odnose sa decom, da im oduzmem njihove stanove. Da li ste iznenađeni? Pitaćete se, zašto sam tako kategorična? Oni su zaboravili na moje postojanje, jednostavno su me odbacili. Žive u mom stanu i teraju me da tražim peti ugao. Postala sam suvišna.
Otvoreno govore svojoj deci da mi je preostalo još malo, da ću uskoro da se pozdravim sa životom. Iskreno, nisam to očekivala od njih. Izbacila sam ih iz svog stana i promenila brave. Zamislite, moja deca su podnela tužbu sa zahtevom da me proglase nesposobnom za rasuđivanje.
Oni žele da prodaju moj stan kako bi se pobrinuli za svoje potrebe. Žele da me ostave bez krova nad glavom, a tada ću morati da idem u dom za stare ljude. Oni će dobiti sve kad me više ne bude, ali sada, dok sam živa, živeću u svom stanu. Želim da osetim slobodu i sreću.
Ne želim da budem teret nikome, ali neću dozvoliti da se ponašaju sa mnom kao sa smećem. Nikome ništa nisam dužna. Moje prijateljice su iznenađene, a neke me nazivaju egoistkinjom. Po njihovom mišljenju, u starosti treba da razmišljaš ne o sebi, već o deci, unucima i praunucima. Ko je izmislio ovo pravilo? Želim da živim za sebe i imam srećnu starost.
