Ivan je ustajao kao i obično u pola pet ujutru, muzao kravu, hranio koze i kokoške, pa se vraćao kući da spremi doručak dok su deca još spavala. Kada iza zida spavaju troje dece, nemaš pravo na očaj, pogrešne odluke i suvišne emocije.
Što se emocija tiče… svakodnevica i niz istovetnih dana ih jednostavno isključuju.
— Deco, doručak je gotov. Vi doručkujte, ja ću se uskoro vratiti — rekao je Ivan i potrčao na drugi kraj sela kod prijatelja Sergeja.
Posla u selu je bilo malo, a svi su hteli da zarade. Tako je Ivan prihvatao svaki posao koji su mu nudili.
— Tata, noćas sam sanjala mamu — rekla je najmlađa devojčica dok je njen otac obuvao patike — bila je potpuno stvarna.
— Završit ćemo za pet do deset minuta — rekao je Sergej kad ga je ugledao.
— Tako je, danas moram da odvezem najmlađu kod bake, a starije u školu. Moram sve da postignem — odgovorio je Ivan.
— Pošalji stariju decu kod mene, ja ću ih sa svojima odvesti u školu, a ti idi kod svoje majke mirno — rekao mu je Sergej.
— Evo, Ivane — pojavila se pored njih Sergejeva žena — ovo sam vam stavila pite. Moja deca ih vole, mislim da će se i tvojima dopasti.
Ivan je zgrabio pite, zahvalio joj i potrčao kući.
— E, svaka mu čast. Ne treba ga žaliti, treba ga davati za primer. Sam sa troje dece… ja bih zavijao kao vuk da nije bilo tebe u mom životu. Uopšte ne mogu da zamislim kako se nosi sa svim… i još majka. Mada, i nju mogu da razumem. Stariji ljudi se često vezuju za svoje domaćinstvo, teško im je da odu… Znaš, u životu sam mnogo toga radio pogrešno, ali Ivan… on mi je otvorio oči, naterao me da vidim pravo bogatstvo života…
— Tata, hoćeš mi kupiti zeca? — zamolila je najmlađa čim ga je ugledala. — Ali pravog, ne igračku, igračka ne može da se hrani…
— Ovog zeca? On treba da trči po šumi, šta bi radio kod nas u kući?!
— A kunića?
— E, o kuniću možemo da razmislimo — oči najmlađe ćerke, tako slične majčinim, odmah su razoružale Ivana.
— O, tata, divno! — devojčica je zagrlila oca. — Sivog! Hajde, sivog!
Dok su stariji bili u školi, Ivan je odvezao ćerku kod bake, a zatim otišao na još jedan posao. Imao je sreće tog dana.
Zaradio je 2000 grivni, otišao na pijacu i kupio namirnice za nekoliko dana. Dok je izlazio, ugledao je čoveka koji je prodavao obuću.
— Gledam, tvoje patike su već na rečima. Uzmi ove, koštaju 600 grivni, ali tebi ću ih dati za 500 — rekao je prodavac.
Dok je Ivan zbunjeno gledao u svoje pocepane patike, a zatim u 1000 grivni koje su mu ostale u džepu, čuo je glas žene pored:
— Kunići! Kupite kuniće, povoljno!
— Imaš li sivog? — odmah je upitao.
— Imam, ali je slab, daću ga za 400 umesto 550.
— Oprosti, čoveče — rekao je prodavcu obuće — obećao sam ćerki.
Tog dana Ivan je imao posebnu sreću. Dobro je zaradio, kupio kunića ćerki, obezbedio sve što je potrebno barem na nedelju dana, a najveće iznenađenje ga je čekalo kod kuće — njegova majka je ipak odlučila da se preseli kod sina. Znala je koliko mu je teško samom.
