U prelepom prolećnom jutru, dok sam išao na posao, naišao sam na 12-godišnjeg dečaka sa ruxakom koji je plakao tokom šetnje. Primetio sam da su ga ljudi oko njega ili ignorisali ili su ga samo gledali sa strahom, ali niko nije želeo da mu priđe. Nakon što sam se malo uznemirio, odlučio sam da priđem dečaku i pitam o čemu se radi. – Zašto plačeš, mladiću? pitao sam sa osmehom i mirnim glasom.
Dečak me je pogledao suznih očiju i rekao: “Danas sam rano otišao u školu, ali ona je zatvorena i časovi su otkazani. Nisam čuo ništa o tome i morao sam rano ustati. Moja mama i tata su na poslu, a ključeve sam ostavio kod kuće.
Ne mogu da ih pozovem jer mi se telefon ispraznio. – Ne brini, shvatićemo sve. Ne bi trebalo da plačeš ovako. Vi ste već odrasla osoba, Rekao sam, pokušavajući da ga utešim, da li se sećate telefonskog broja svojih roditelja? Ne sećam se, odgovorio je. -Možda je negde snimljen? – pretpostavio sam. Dečak je odmahnuo glavom i oči su mu ponovo počele da se pune suzama. Pokušao sam da ga smirim rekavši da ćemo rešiti ovu situaciju.
Rekao sam mu da radim nedaleko i da možemo otići tamo da mu napunimo telefon. Pristao je i otišli smo kod mene na posao. Srećom, imao sam punjač koji je odgovarao njegovom telefonu i odmah sam ga priključio. Nazvao sam njegove roditelje koji su bili iznenađeni mojim pozivom i zahvalili su mi na pomoći. Pola sata kasnije, otac dečaka je došao i odveo ga kući. Na poslu smo moje kolege i ja dugo razgovarali o ovoj situaciji, u šali su me zvali dadilja. Ali vredelo je ponovo videti osmeh ovog dečaka. Zsa L je samo da pre mene niko nije shvatio da mu pomogne.
