Nedavno me zove sin. Kaže, čuvaj unuke nedelju dana, moja supruga i ja idemo na odmor na more. Izlazite, na more i bez dece rođenih. Pa, sve sam ga podsetila. Šta od dana kada je odlučio da se oženi sa 20 godina, nakon što Univerzitet još nije završio. Od tog dana on je već samostalni momak. Ne dugujem mu ništa. Želeo je porodicu i decu, što znači da se može nositi sa njima. Mogao sam da mu dam stan sam, ali oca nije bilo. Tako da mi je bilo teško živeti za jednu penziju. Dakle, stan, iznajmio sam. Osim toga, on je već odrastao, skoro 30 godina.
On ima malu decu, starije tri, mlađe godinu i po. Da li uopšte zamišlja kako ću sedeti s njima? Ja, uostalom, više nisam mlada, a otac već dugo nije sa nama. Deca imaju meteore, svi imaju vremena da zovu svuda. Iza njih nije stvarno. Na sigurnosnoj mreži, leđa vam ne dozvoljavaju da stalno stojite. I ako se setimo, tokom godina nakon venčanja, pomagali su im svatovi. Stan je poklonjen mladom, sinu mom automobilu, dobio je posao. Sada i sa unucima pomažu. Ja sam ovde, osovina neka se vozi do njih. Sedeli smo sa njima pre nego što smo se i sada iznenadili.
Neka dođu sa njim u daču, trče tamo. Moja prijateljica me je osudila, rekla mi šta radim pogrešno. Tako sam sada sa njima i smrad sa mnom u starosti. Kao, u starosti moram da odgovorim na moje postupke. Niko, vidite, neće mi poslužiti čašu vode. Tako je došlo do starosti, ne vidim nikoga u blizini, samo kada je bilo potrebno pozvati. I verujem da poštovanje roditelja u starosti nije krivo za kupovinu. Jer sam mu dala život, odgajala ga. I dalje, neka sam raste, postaje nezavisan. Ne sviđaju mi se moji načini roditeljstva-ne komunicirajte. Živi sa provodadžijama.
