Mihajlo već skoro 15 godina živi sam. Njegove supruge nije bilo već dugo zbog bolesti. Zajedničke dece nisu imali. Marija je imala sina, ali se on još u detinjstvu utopio u reci. Žena nikada nije uspela da prebrodi taj gubitak, i verovatno je zbog toga i obolela. Mihajlu je bilo usamljeno. Živeo je na kraju sela, odakle su se većina stanovnika odavno preselili u grad. Retko je ko prolazio kroz taj deo sela, pa je Mihajlo bio srećan kad bi naišao neki slučajni prolaznik, s kojim bi mogao razmeniti par reči.
Predsednik mesne zajednice dolazio je kod njega pre nekoliko meseci i predlagao mu da ode u dom za stare, ali je Mihajlo odbio. Davno je odlučio da će svoje poslednje godine provesti u rodnoj kući i selu, jer ne bi mogao da živi bez pogleda na šumu, svog dvorišta i svog doma. Kuća mu je bila previše draga. Ali postojao je jedan problem – zdravlje mu više nije dopuštalo da cepa drva. A zima je bila sve bliže. Nije znao šta da radi. Zar će se zaista smrznuti u sopstvenoj kući?
Nije imao od koga da zatraži pomoć. Suseda odavno nije bilo u blizini, a ni rodbine nije imao. Šta da radi? Sedeo je deda na klupi i razmišljao o svojoj nezavidnoj sudbini. Iznenada se pred kućom zaustavio automobil, potpuno napunjen već iscepkanim drvima.
Iz auta je izašao mladić, sin predsednika mesne zajednice. Andrija je istovario drva, lepo ih složio pored kuće, a zatim je iz auta izvadio i dve velike kese s namirnicama. Deda je bio presrećan i pozvao mladića da uđe kod njega, ali je ovaj odbio.
