Živim u Češkoj. Na posao putujem odličnim putevima, u odličnom autobusu s mekim sedištima, koji uvek stiže na vreme, tako da mogu planirati svoj raspored.
Živim u zemlji gde 60% stanovništva ne ide u crkvu i smatra sebe ateistima, ali uprkos tome, Češka ima naprednu automobilsku industriju i nekoliko svetski poznatih brendova.
Na poslu od mene ne traže da pišem izveštaje i popunjavam „liste samoevaluacije“. Ne moram da prolazim kroz procene ili da se takmičim s kolegama za višu kategoriju. Prvi put imam svoj razred i divne učenike koje volim.
Ulice u mom gradu zovu se „Lipopva“, „Školska“, „Banjska“ i „Glavni trg“. Uveče mogu ići s posla, a da se ne bojim.
Sa zadovoljstvom otkrivam muziku čeških kompozitora – i onih koje sam znala ranije, i onih za koje nisam znala.
Mogu ići na seminare i majstorske kurseve koliko god puta godišnje želim, potpuno dobrovoljno unapređivati svoje kvalifikacije, jer mi moj posao sve to plaća. Naši sastanci u školi prolaze u prijatnoj atmosferi, uz šalu i smeh.
Mogu hodati ulicom i nepoznati učenik će mi reći „dobar dan“.
Primam platu kakvu nikada ne bih imala u Ukrajini, a moje obrazovanje se ceni.
Imam mogućnost da putujem, mogućnost koju nikada ne bih imala u Ukrajini.
Moje dete konačno rado ide u školu.
Živim u zgradi s čistim ulazom, toplim zidovima, grejanjem koje mogu regulisati u svakoj sobi i prelepim pogledom s prozora.
Kišna voda odlazi direktno u kanalizaciju, a gasne cevi su skrivene u zidovima.
Živim u zemlji u kojoj se otpad reciklira i gde je oko kontejnera čisto i ne oseća se smrad smeća.
Ne moram svakog meseca da očitavam brojila ili da puštam komunalne radnike u stan. Sve obračune vrši sama kompanija-dobavljač i sama nam vraća razliku.
Znam da će, ako mi se nešto dogodi, hitne službe stići za nekoliko minuta i pomoći mi.
U Ukrajini me je proganjala depresija zbog:
– niske plate,
– stalnog osećaja da nekome smetaš,
– nemogućnosti da kupim sebi lepe stvari,
– nemogućnosti da otputujem gde želim,
– razbijenog asfalta u mom dvorištu i loših puteva,
– prljavih i starih minibuseva,
– stalne neljubaznosti oko mene,
– zidova mog stana prekrivenih buđi, po kojima se slivala voda iz zarđale oluke,
– potrebe da idem u razne kancelarije da bih rešila administrativne probleme,
– loših školskih ocena mog sina i njegovog kategoričkog odbijanja da ide u školu,
– nemogućnosti da dokažem istinu na sudu,
– osećaja nesigurnosti.
Kažu nam: nije važno gde živiš, jer u svaku zemlju donosiš samog sebe.
Onda zašto sam tek ovde, konačno, osetila da sam čovek?
I jako mi je žao što ljudi u mojoj rodnoj zemlji svakodnevno moraju da se bore s raznim okolnostima i da rešavaju probleme koji ih ni na koji način ne vode ka sreći, umesto da jednostavno urede život oko sebe.
