Moj muž i ja rodili smo i odgajili četvoro dece: dva sina i dve ćerke. Svima smo obezbedili visoko obrazovanje. Danas svako od njih živi sa svojom porodicom. Rodili su nam mnogo unuka. Ćerke nas posećuju, zovu, pomažu. A za sinove kao da nikada nismo ni postojali. Oni su nas zaboravili. Snaje nas zovu, unuci nas zovu. A sinovi verovatno misle da, ako je njihova žena ili sin nazvao majku, pitao za njeno zdravlje, čestitao praznik, onda oni sami više nemaju potrebe da brinu.
Ali nama samo nedostaje da ih čujemo. Barem ponekad. Pokušavamo sami da ih pozovemo, ali bezuspešno. Jasno je da imaju mnogo svojih obaveza.
Ali zar ćerke imaju manje briga? Pa ipak, one nalaze vreme za nas. Starost i zdravlje nam ne dopuštaju da sami rešavamo sve svoje probleme. Ponekad nam je potrebna pomoć. Kada je trebalo popraviti krov, morali smo da angažujemo strane majstore, sinovi nam nisu pritekli u pomoć. Kada je mom mužu bila potrebna lekarska pomoć, u bolnicu ga je odvezao zet, a ćerke su pomagale u svemu. Sinovi su se ograničili samo na telefonske pozive…
Pre godinu i po dana, naša starija ćerka je, nakon saobraćajne nesreće, postala invalid. Sada je i njoj potrebna pomoć. O nama je brinula mlađa ćerka. Ali pre pola godine ostala je bez posla i otišla u Evropu da radi. I tako smo ostali, dvoje staraca, prepušteni sami sebi. Nemamo snage ni da odemo do apoteke po lekove. Penzija nam jedva pokriva osnovne troškove, tako da ne možemo da priuštimo negovateljicu.
Starija snaha nam je predložila da prodamo kuću i preselimo se u dom za stare. Tamo su dobri uslovi i dostupna medicinska pomoć. Novac dobijen od prodaje kuće biće dovoljan za troškove boravka u staračkom domu. A ako ne bude dovoljno, snaha će dodati novac. Ideja sama po sebi nije loša.
Ali boli to što nas nijedan sin nije pozvao da živimo kod njega.
