Bili smo bezdetan par. Mnogo godina smo pokušavali da dobijemo decu, ali uzalud. Posle deset godina zajedničkog života, pomirili smo se s tim. U jednom trenutku smo osetili da smo spremni za pravu porodicu. Porodicu sa decom. I ozbiljno smo razmislili o usvajanju deteta.
Tako smo počeli povremeno da posećujemo dom za nezbrinutu decu. Najviše mi je ostala u sećanju devojčica po imenu Liza. Imala je sedam godina. Počela sam da je posmatram, da gledam kako se ponaša prema drugoj deci i odraslima.
Ta devojčica me je odmah osvojila. Čim sam je videla, srce mi je zadrhtalo i nisam više ni obraćala pažnju na drugu decu. Ali, bila je jako stidljiva, teško je stupala u kontakt i bežala je od mene. Razumela sam da joj treba vremena, pa me to nije zaustavljalo. Stalno sam dolazila iznova i iznova. Međutim, prošlo je nekoliko meseci, a ništa se nije promenilo.
Imala sam ogromnu želju da ovu devojčicu obaspem ljubavlju i pažnjom, da joj pružim pravu porodicu. Zavolela sam je odmah, ali ljubav ne može da se nametne. Jednog dana sam odlučila da je posetim poslednji put i da se oprostim. Zagrlila sam je i rekla:
– Jako sam želela da postanemo porodica, ali vidim da ne želiš da budem tvoja mama. Verovatno se više nećemo videti.
U tom trenutku, tihim glasom mi je rekla:
– Nemoj, mama. Ne idi! – i zaplakala.
Od tog trenutka više se nikada nismo razdvajale. Kasnije mi je Liza ispričala da se plašila da ćemo se prema njoj ponašati isto kao jedna teta prema njenoj drugarici. Ispostavilo se da su njenu drugaricu usvojili, ali su je kasnije vratili u dom uz reči:
– Ne treba nam takva nemirna devojčica koja ne spava noću i stalno plače.
Tada sam shvatila kakav je strah osećala sve ovo vreme i koliko joj je bilo teško.
