- Vaša, povedi me za Uskrs kući, povedi me, sine. Stisnuću se negde u ćošak, staviti maramicu na usta da ne kašljem i provešću nekoliko dana u rodnoj kući, gde i zidovi leče. Ne mogu više da izdržim ovde.
- Oče, vi ste kao dete. Toplo vam je, čisto, imate šta da jedete, još ću vam nešto doneti iz kuće, kupiću lekove.
- Ne želim da jedem, Vaša, već godinu dana nisam bio kod kuće – stari Petro pokušava da pogleda sinu u oči. – Ostao sam sam u sobi, sve su odveli kući.
- Dobro, dobro, do praznika su još četiri dana. Doći ću po vas.
Vasilj se okrenuo prema prozoru, a radosni Petro je počeo da šeta po sobi, govoreći sinu kako mu je već mnogo bolje. Kad je ostao sam, pogledao je kroz prozor. Proleće… Plačuće vrbe, koje je neko posadio u bolničkom dvorištu, rascvetale su se i zazelenile.
Svuda je tako tiho. – Ipak, ne vode svi svoje bližnje kući za praznike, ostaju teško bolesni i oni koji nemaju nikoga. Samoća je opet počela da obuzima Petra i nesnosno steže grudi. – Kako izdržati još četiri dana? Kad stignem kući, odmah ću otići na groblje kod Marije. Marija, srce mi puca od pomisli da tebe nema.
Svetlosni oblaci plove plavim nebom, čas se gomilaju, čas blede, i odjednom se gube u beskonačnosti. Beli pokrivači na bolničkim krevetima, miris lekova i tišina nesnosno pritiskaju, iscrpljuju dušu koja žudi da se vrati na rodno dvorište, gde su se pojavili prvi vesnici proleća.
– Bože, Bože, vrati me kući, šumi bor pored kapije i od tuge zbog mene sedi Marijina humka. Vrati me na dan-dva, a onda čini sa mnom šta hoćeš – šapuće Petro, gušeći se od kašlja.
- Viročka, dovešću oca za praznike kući – Vasja je molećivo pogledao ženu, pokušavajući da je zagrli. Vera je nervozno trzala ramenom i izvukla se iz zagrljaja.
- Znaš da tvoj otac boluje od tuberkuloze i može zaraziti celu porodicu.
- Ali lekar je rekao da već odavno ne izlučuje bacile tuberkuloze. Dakle, nije zarazan za ljude oko njega.
- Ti veruješ lekarima? Ja više nikome i ničemu ne verujem. Ti doktori danas ništa ne znaju. Što više bolesnih – više novca. Hoćeš li da nas osudiš na večnu bolest i smrt?
Vera je ćutala i do večeri nije progovorila s Vasjom ni reč, a noću je dugo plakala, tužno govoreći da je Vasja ne voli. On ju je grlio, ljubio suzama umiveno lice, izvinjavao se i ponavljao da će otac ostati u bolnici za praznike.
U subotu Petro nije odlazio od prozora. S bolom je gledao kako sunce prelazi nebom, na lišće, na zelene izdanke trave i na prelepe mlade rode koje su leteli visoko, visoko.
– Do večeri je još daleko, doći ćeš po mene, sine, doći ćeš, Vaša. Negde u crkvi su već sklonili Plaštanicu. Marija je uvek sedela pored nje cele noći od petka do subote.
– Zašto su nas, Isuse, razapeli? – rekao je Petro glasno.
– Zbog naših greha, a ne zbog Tvojih, jer si Ti bio bezgrešan. Bezgrešan, a umro si u tolikim mukama da bi nas, grešnike, spasao. Kakve neljudske muke si podneo…
Oprosti mi što se žalim i ne ostavljaj me samog, ne ostavljaj me. Čuo sam lekara kako kaže mom sinu da me može povesti kući na nekoliko dana, da više nisam zarazan.
Sunce se počelo naginjati prema zapadu, šaljući poslednje zrake na mlade krošnje. Doneše večeru – mlečnu kašu, čaj i parče hleba.
- A vas zašto nisu poveli kući? – upitala je starija žena koja je donela hranu, saosećajno ga gledajući.
Nije odgovorio, jer mu je tuga stezala grlo. Kada je ponovo došla da pokupi posuđe, videla je da se nije ni dotakao hrane. Teško uzdahnuvši, odnela je sve u kuhinju.
Petro je na trenutak osetio prisustvo svoje pokojne žene Marije u sobi. Osećaj je bio toliko jak da je zamalo izgubio svest. U grudima je tuklo očajnički, svet se čudno zaljuljao, a pogled nije mogao da se odvoji od plačuće vrbe, koja je tako tužno spustila svoje prelepe cvetne grane.
Prislonio je vruć obraz na hladan jastuk i tako ležao do jutra, ne zatvarajući oči. Mesec je virio kroz veliki prozor, čas se skrivao iza oblaka, čas izranjao, bacajući hladan odsjaj na bledo, bolešću iscrpljeno čelo i suve, sjajne oči u kojima se odražavala neizreciva tuga.
Rano ujutru, na Uskrs, Vasja je sa Verom i osmogodišnjim Romanom otišao u crkvu. Posle liturgije želeo je da ide u bolnicu, ali je stigla Verina rodbina u goste. Do večeri su svi sedeli za bogatom prazničnom trpezom, čestitajući jedni drugima praznik, pevajući „Hristos vaskrse!“.
Vasja je osećao neizrecivu tugu u grudima, nije mogao da izdrži i izašao je napolje. U crkvi su zvonila zvona u čast praznika, a tuga je prerasla u strašnu duševnu bol, koja je kidala srce.
Setio se kako je, baš za Uskrs, kao desetogodišnji dečak ležao posle operacije slepog creva na odeljenju intenzivne nege. Niko od rodbine nije mogao da uđe kod njega, ali je otac ceo dan stajao ispod prozora.
Smeškao se Vasjku kroz suze, pravio figure od plastelina i pokazivao mu. Lekar ga je terao od prozora, on bi odlazio, ali se opet vraćao i stajao dok Vasjko ne bi zaspao.
Kada se ujutru probudio, ponovo je ugledao oca koji je gledao kroz prozor. Do danas ne zna gde je tada noćio otac.
Kad su gosti otišli, Vasja je još dugo sedeo tužan, a potom legao da spava. Ali nije mogao da zaspi. Vera se privijala uz njega, ljubila ga i šapatom govorila da ga voli.
Ujutru, pripremajući ocu torbu s hranom, stavila je unutra ukusnu kobasicu, skupe bombone i nekoliko najboljih mandarina. Vasja se osećao isprazno, jedva da je čuo njene reči.
U bolnici ga je zatekla neobična tišina u hodnicima. Nije čekao lift, potrčao je stepenicama do sedmog sprata. Očeva postelja bila je prazna, samo su crni opružni delovi kontrastirali s belim pokrivačima na krevetima.
Jedva pomerajući teške noge, prišao je dežurnoj medicinskoj sestri.
Ne čekajući pitanje, tiho je rekla:
- Niko to nije očekivao. Ogroman infarkt rastrgao je srce vašeg oca baš na Uskrs.
- Radili smo sve što smo mogli, ali, nažalost… – I zaćutala
