Snaha nije podnosila svekrvu, a ni Natalija Evgenjevna nije volela nju. Nakon smrti muža, Nataliji Evgenjevni je bilo teško da se oporavi, mislila je da neće preživeti takav udarac, ali, kako je vreme pokazalo, nekako se izvukla.
Kako kažu, nesreća nikada ne dolazi sama – sin je odlučio da upozna majku sa svojom budućom suprugom. Bila je vulgarna, sa spaljenom kosom od farbanja, u tesnoj odeći i drskim karakterom. Veoma neprijatna devojka. Koliko god je Natalija Evgenjevna pokušavala da odvrati sina od braka s njom, ništa nije uspela.
Jednom su muž i žena došli kod nje u posetu, a snaha je donela gomilu nezdrave hrane, koju Natalija Evgenjevna već dugo nije jela.
Seli su da piju čaj, a snaha je bezobzirno upitala:
— Natalija Evgenjevna, hajde da prodamo vaš dvosoban stan i kupimo garsonjeru za vas, a ostatak novca iskoristimo za nas.
— Ne, — odlučno je rekla Natalija Evgenjevna.
— Ti ništa nećeš reći? – pogledala je sina.
Sin je sedeo ćutke i ništa nije govorio. Očigledno ga je žena već smekšala. Razveo bi se, ali gde sad, imaju dvoje dece… Nakon toga su, ne rekavši više ni reč, napustili stan.
Posle tog događaja, Natalija Evgenjevna je odlučila da se odvrati od loših misli i, pregledavši svoj raspored, počela je aktivno da se bavi raznim stvarima. Svako jutro i svako veče išla je u šetnju.
Komšinice „tračare“ sedele su ispred ulaza i ogovarale sve redom, a kada bi prolazila Natalija Evgenjevna, govorile su da im nije prijateljica da bi sedela s njima. Natalija Evgenjevna je u sebi uvek odgovarala: „Kakvo prijateljstvo… ja sam samo učiteljica nižih razreda, i to već u penziji.“
Jedne večeri slučajno je proklizala i uganula nogu. Komšinice su odmah priskočile u pomoć i ubrzo su je odvezli u bolnicu. Ispostavilo se da ima naprsnuće na kosti, pa su joj stavili gips.
Koliko god da je zvala sina, on ili nije odgovarao ili je uvek bio zauzet. Komšinice su je tešile, kuvale joj, brinule se o njoj. Natalija Evgenjevna ih je zauzvrat učila umetnosti origamija.
I tada, konačno, dugo očekivani poziv od sina:
— Zdravo, mama, mi smo razmišljali, možda bi mogla da se preseliš kod nas, a tvoj stan bismo izdavali?
— Ja sam na poslu… za volanom… sve odjednom… nije mi zgodno da pričam… za sada.
Prekinula je poziv i nastavila da podučava svoje drugarice. Sve su zajedno zbijale šale i smejale se, a njenog sina ionako nije bilo briga za majku – on je uvek bio zauzet.
