Moji komšije su zasluženi majstori sporta u prljavim pričama. Najnovija tema za njihovu omiljenu zabavu postala sam ja. Oni su, kopajući nos, došli do zaključka da sam rodila sa petnaest godina. Povod za njihove prazne pretpostavke bila je činjenica da, u poslednje vreme, redovno šetam sa dvogodišnjim detetom.
Često nas viđaju na dečijem igralištu. Ali ova devojčica nije moja ćerka. Ona je izbeglica. Ne sećam se svoje majke. Odrastao sam uz oca. On mi nikada nije pričao o njoj, a ja nisam provocirala. Zašto? Otac mi je davao ljubav i pažnju za dvoje. Kada sam odrasla do puberteta, otac je počeo da dovodi žene kod kuće. Neke od tih veza su trajale. Ali nisam sumnjala da će jednog dana završiti.
Te žene mi uopšte nisu bile interesantne. Spavala sam u svojoj sobi, otac sa svojom trenutnom partnerkom u drugoj. Nova, još jedna devojka mog oca imala je ćerku. Dvogodišnju Marinu.
Nekako je otac očekivao da će sa Tanjom, Marininom majkom, uspeti da zasnuje porodicu. Nije mi se dopala na prvi pogled, nisam to skrivala i trudila sam se da ne komuniciram sa njom. Za razliku od majke, Tanje, Marina mi je odmah bila simpatična. Tiha, promišljena devojčica.
Pričala sam joj bajke i šetala sa njom. Takav odnos nije se dopao samo Marini, već i Tanjinoj. Polako su svi poslovi u vezi sa brigom o detetu prešli na mene. Majka je prestala da se interesuje za ćerku, i jednog dana jednostavno je nestala iz kuće. Ostavila je dete! Odetinjkom se još uvek brinem ja. Otac obezbeđuje.
Kada je Tanju nestala, otac je čekao nedelju dana, pa je podneo prijavu policiji. A Marinu mi je jako žao. Ako je Tanja ne pronađe, Marinu će poslati u dom. Mala devojčica nikako ne zaslužuje takav tretman. Nadam se da će se Tanja pojaviti… Ovako sam zaslužila titulu (ili žig – kako kome) “maloljetne majke.
