“„Na dvorištu je 21. vek“ – izgovor svih koji štede. Ja sam u 90-im izlazila u brak, toga nije bilo. Prošlo je dvadeset i šest godina od tog dana, ali kao da je juče sve bilo. A svi kažu da nije bilo juče. Mom sinu je 25, nedavno je završio univerzitet, došao je u Odesu, poklonili smo mu kuću tamo. Pa, već je odrasli momak, mislimo, neka živi odvojeno.
On je uvek bio samostalan dečko; muž i ja smo izračunali da ako postoji mogućnost, zašto ne bismo napravili poklon sinu. Nedavno je odlučio da se oženi; Aljona – tako se zove devojka. Oni su skoro vršnjaci. Ja najviše s njom imam problema. Mi se ne svađamo, ne, šta vi, ja se zapravo trudim da s njom ne kontaktiram, da ne bi kasnije sve izvadila, da ne posvađa sina sa mnom.
Došla je u kuću mog sina i ništa sa sobom nije donela. Nema nikakvog miraza, barem neku jastučnicu, tavu, ne znam – posteljinu, ništa! Došla je sa dva kofera, u jednom je kozmetika, u drugom njene haljine.
Već mesec dana živi sa mojim sinom, planiraju da se venčaju. Nedavno sam došla kući, skoro mi je pozlilo. Uzela sam tave sa neprianjajućim slojem, i lopatice za njih: tako, sve su izgrebane železnim kašikama. Skupi peškir u kupatilu leži na podu, kao da njime brišu pod. Eto kakva nam je domaćica u kući.””Ne želim da bilo koga poučavam, ali ako se ovako koristi stvarima, biće ih potrebno baciti za mesec dana.
A da je donela sve svoje u kuću, sigurno ne bi tako postupala sa stvarima. Nekada, kada sam izlazila u brak, nisam bila iz bogate porodice. Ali moja mama je skupila miraz za mene, sve sam donela sa sobom u kuću.
Prema svemu sam se odnosila pažljivo. I dalje cenim i poštujem trud svojih roditelja. Ne želim da izgledam kao ljuta svekrva, pa ništa ne govorim nevesti. Neka žive kako žele. Možda sam stvarno u krivu, starim, već je 21. vek, možda su se običaji davno promenili?”
